Kažu da je s drugim djetetom lakše.
Ne znam može li se ta konstatacija baš u potpunosti primijeniti na Drugu. Prva se, recimo, dojila u vrlo pravilnim razmacima. Toliko pravilinima da si skoro pa mogao navijati sat po njoj. Druga je po tom pitanju izrazito nepredvidiva. Staviš je na cicu, pojede, skine se s cice i onda nemaš pojma hoće li je sljedeći put tražiti za petnaest minuta, za sat vremena ili za tri sata. Nema pravila.
Ona i više voli biti na rukama. Prva bi pocikila, roknula glasan podrig i zaspala. Staviš je u zipku i ne znaš da postoji. Druga teško podriguje. Ajde, da budem iskrena, ne znam je li problem u njoj ili sam ja idiot koji nikad nije naučio pravilno podrignuti bebu, ali zna to kod nje trajati i po dvadesetak minuta. Skrušeno priznajem da nekad i odustanem. Sretna sam, doduše, kad je mogu uvaliti mužu jer njemu podrigivanje bebe definitivno bolje ide. Toliko o priči da 'mama uvijek zna najbolje.'
Ali da se vratim na onu priču o tome s kojim djetom je lakše. Ono što definitivno jest lakše s Drugom je činjenica da brigu o njoj ipak prati manje stresa. Nekako ti je lakše kad znaš da si sve to već jednom prošao, imaš osjećaj da si ovladao situacijom.
Recimo, kad je Prva bila beba, proučavali smo svako njeno govno ko da je znanstveni izložak
.
- Koliko je prošlo od zadnjeg kakanja?
- Tri i pol sata.
- Hm... do sad je kakala svaka dva sata, a sad se učestalost prorijedila. Je li sve u redu s njom?
- Ajde guglaj, provjeri.
... ili:
- Pogledaj njenu kakicu, malo je drugačije teksture nego inače...
- Si sigurna?
- Paaaa... mislim da da. Pogledaj ove fotke na Googleu...
Vrlo brzo smo shvatili da je romantika u našem braku svedena samo na mrtvo slovo na papiru i da je glavna tema naših razgovora dječji drek.
S Drugom je sasvim drugačije. Nitko ne gugla fotografije dječje kakice, ne raspravljamo o tome, a nismo digli ni frku neki dan kad je prvi put samo piškila nekih 10 sati u nizu. Sad smo iskusnjare po tom pitanju.
Lakše je sad i s presvlačenjem. Kad sam prvih nekoliko puta morala presvući Prvu, skoro sam premrla od straha.
- Što ako joj slomim ruku ili nogu?
- Hoće li joj kičma ostati defektna ako je okrenem s leđa na trbuh da joj zakopčam dugme na leđima?
- Shit, moram paziti da joj ne probijem lubanju kad joj navlačim ovaj bodi...
Drugu sam u stanju presvući u manje od minute, bez opterećenja. Dobro, istina je da sam Prvu dulje oblačila u istoj dobi u kojoj je Druga sada jer je Prva rođena usred zime (čitaj: više odjeće), a Druga početkom ljeta. Ali ipak... Nikad me ne opterećuje da ću Drugu polomiti.
S Prvom sam imala i sterilizator za bočice. Kupila mi ga je, doduše, moja mama koja bi vjerojatno nekakvom laboratoriju sa sterilnim uvjetima prigovorila da nije dovoljno čist. U svakom slučaju, ja sam ga prihvatila. Istinabog, relativno kratko sam ga koristila jer je ta sprava nezgrapne veličine, smetala je u našoj ne prevelikoj kuhinji i cijeli postupak mi je išao na jetra. Pa sam prešla na vulgaris prokuhavanje vode.
O, da. Prokuhavanje. Svega što dolazi u dodir s bebom.
S drugom su visoki higijenski standardi i dalje tu, ali ajde, barem mi ne pada na pamet da uzimam taj vražji sterilizator.
Lakše je s drugim djetetom, da.
Ne znam, doduše, hoće li biti lakše u odgoju. Već sad, nakon samo osam tjedana, kužim da je Druga doista sasvim drugačijeg karaktera od Prve. Maznija. Emocionalno zahtjevnija. Usudim se reći – proždrljivija.
Ostalo ne znamo. To je još misterij. Ali nekako se nadam da će spoznaja da smo muž i ja već iskusnjare po tom pitanju barem malo pomoći.
Reći ću vam za koju godinu.
Post je objavljen 24.08.2018. u 19:56 sati.