Cilo vrime čekam.
Čekam da mi dođe, da me preplavi, da me odnese...
Al već je dugo nije bilo.
Mislila sam da kad dođem ode, u ovu silinu lipote prirode, čistog zraka, pre divnog pogleda, mora, silnog Velebita, da će mi onda doć...
Al' još uvik čekam.
Ne znam jel ta moja inspiracija koja me prije puno više posjećivala, trenutno blokirana nekim drugim čimbenicima.... Ali... Kako god. Još je čekam i ne gubim nadu.
Sidim ode na plaži, uz more, isprid kuće i čekam je.
Nije me briga. Pisat ću nepovezano, ka šta sam uglavnom cila, uvik...
Znači, došla sam ode, doslovno ozdravit i niiije me briga šta bi mi oni "najbliži" rekli "maaah, tebi se može"...
Dobra je to stvar u ciloj ovoj MS štoriji, šta te aaapsolutnooo počne bolit uvo za to šta itko govori, pa tako i ti najbliži.
Počneš prvo i isključivo slušati sebe, svoj inner voice, svoju nutrinu, šta bi svaki čovik triba, al' jbg, malo ih to uspije, za života uopće, dok ih ne stisne nešto ovako, hebački, ka' šta je ova moja MS.
Najviše "mojim suborcima" želim reći , priuštite si s vrimena na vrime, odlazak...
Ako imate ovako ka' ja, misto na kojem ste odrasli, proživili najlipše trenutke ditinjstva, di vas liči more, ili bilo kakva priroda, di su vam prijatelji iz ditinjstva, koje još uvik volite i s kojima ste dobri...
Pobignite, kad god uspijete. Vratite sebi miris i okus ditinjstva, sritnih i bezbrižnih dana. Neka vam svaki atom tila to osjeti.
Daaaa... Provajte... Bit opet dite.
Kad ste s tako malo i ničim bili tako sritni. Dok vas nije ukalupia i zgnječia ovaj bezdušni način življenja..
Ozdravit ćete. Ili bar bit bolje..
Trenutno bar..
Ne lupetam.. iz vlastitog iskustva govorim..
I od srca vam to želim!!
Provajte....
Post je objavljen 03.08.2018. u 20:06 sati.