Znate onaj osjećaj kad vam drugi govore da je nešto super, onaj razuman, racionalan dio vas shvaća da je to doista tako ali si ne možete pomoći i to vam je odbojno? Meni su to vožnja bicikla do posla i bijelo na pršutu. Je, znam da bih se dovela u bolju formu, da bih uštedjela na gorivu i da bih se mogla prestati ispričavati drveću jer zagađujem zrak ali ne mogu si pomoći. Sama pomisao da bih biciklom išla na posao u meni stvara odbojnost koju sada nemam vremena ni volje elaborirati. Isto je i s bijelim na pršutu, mada mi je zbog toga više puta umalo prijetilo izopćenje iz obitelji, barem od one strane po ocu koja štuje to bijelo ko neku vrstu kulinarskog svetog grala.
Mojoj Prvoj su to trešnje. Malo je reći 'ne voli ih.' Ona ih patološki mrzi.
Prvi put sam joj dala kušati jednu prošlog proljeća. Strpala u usta i gađenjem ispljunula. Probala još jednu – jer, kao, 's prvom možda nešto nije u redu' – opet ista reakcija. Nakon toga se više nije usudila probati.
'Ajde', rekoh sama sebi, 'napravit ću joj kolač od trešanja, možda će to jesti'. I napravim ja čuveni francuski clafoutis s trešnjama, i to po receptu Joela Robuchona, frajera koji je skupio najviše Michelinovih zvjezdica u povijesti. Kvragu, ako netko zna napraviti taj vražji kolač, zna on. Napravim, kolač super fin mužu, super fin meni. Dam Prvoj, ona stavi pečenu trešnju u usta i – opet s gađenjem ispljune. Mene lagano ulovi depra ali ajde, maknem trešnje i tješim se da će barem pojesti tijesto.
Da ne bi. Nije htjela pojesti ni tijesto natopljeno sokom od trešnje. Muž i ja smo se dalje sami ubijali u clafoutisu.
Nekih desetak dana kasnije vrag mi nije dao mira pa sam se odlučila na mali trik. Kupila sam trešnje, izbacila iz njih koštice pomoću onog fora aparatića koji služi u tu svrhu, pripremila lijepi, kremasti čokoladni preljev te uvaljala svaku trešnju u njega.
- Prva, imam za tebe čokoladne bombone, hoćeš?
- Daaaaa, daaaa, daaaaa!
Ja oduševljena, mislim 'imam je!' Stavi ona 'bombon' u usta, zadovoljno cucla čokoladu, ja u sebi cvatem... A onda, zubima dotakne trešnju i istog trena složi izraz lica koji govori: 'Progutala sam govno' te s krajnjim gađenjem ispljune trešnju. Fail broj dva.
Za tu godinu odustala sam od trešanja.
Vodeći se onom 'klinci ti jedan dan nešto mrze pa onda drugi dan to obožavaju', kupila ja ove godine opet trešnje. Dam joj, proba, s gađenjem pljune. I veli mi:
- Mama, ali ja stvarno ne volim trešnje.
- OK, dušo, ne voliš trešnje.
Da me na trepavice postavite, ne razumijem zašto. Vele mi neki 'možda ne voli kiselo'. Ma vraga. Voli, recimo, naranče. Doslovno se davi u ribizlama. Čak i vražje višnje jede. OK, u kolačima, al' svejedno. Na jagode ne stavlja šećer. Neće trešnje pa neće. A meni su trešnje super. Najbolje voće u galaksiji, a ona ga ne voli. Ne kužim zašto.
Ali zato sad bolje kužim jednu drugu stvar. Konačno kužim zašto je mom starome toliko dizala tlak činjenica da ja neću pa neću jesti to vražje bijelo od pršuta. Konačno kužim zašto nikako nije mogao shvatiti kako ja mogu mrziti ono što je njemu tako super. Sad je meni isto tako s Prvom i s trešnjama. Roditeljska karma je kuja.
Post je objavljen 24.07.2018. u 10:36 sati.