Marketing
SUDBO, NE ČINI MI USLUGU
Ima dana kada ne živim, ni za što nisam.
Bitak ne uzmiče. Na stratište želi i sam.
Duša i srce ravnodušni su, malo gube
ako im crne misli postojanje pogube.
Ne trza se, ne opire se nijedna vijuga.
Bol nikad ne prestaje, agonija je duga.
Kao kad se utovljeno tijelo raskravi,
patnja se širi, deblja, taloži se u glavi.
Nemam snage suočiti se s krvnicima,
ni svake se noći boriti s jaucima.
Ne bi mi godila niti sudbine usluga…
novo jutro, stara bol, a življenje se ruga.
Između današnjega i narednog dana
razlika je tek u dubini i broju rana.
Zar da osjećaji sutra još žešće zavrište?
Ne! Iz ovih stopa idem na stratište.
Ne trebam niti tamni povez na očima.
I tako ni mrve života nema u njima.
Ni suza. Ne bi ih izmamila ni kopriva.
Ma k vragu sve! Ne shvaćate? Nisam živa.
Poći ću sama. Ne huškajte, ne gurajte me,
misli moje, misli crne, mutne teoreme.
Ako me pri izdisaju nervi i zabole,
pronaći ću smiraj na vratima nekropole.
Trgnut će se mnogi kada oglase se zvona,
razrogačit će se oči flegmatičnih persona.
Grozit će se oni koji obično ne haju.
Mirna sam, mirna… plaču oni koji ostaju.
Post je objavljen 22.07.2018. u 23:43 sati.