Davnih godina moja je mama vodila svoje osmaše na završnu ekskurziju u Zadar. Ja sam imala šest godina i nisam mogla dočekat da se dočepam slane, plave vode i sunca i sladoleda i morskih krastavaca i koječega.
Putovali smo vlakom iz Siska. Ukrcali se u vlak, ja van sebe od sreće, ne mogu iščekat da se krene. A moj tata stoji na peronu, pored prozora, i drži mami poduži ekspoze o čemu sve treba vodit brigu dok on nije tu da pazi.
- Tjeraj je da obavezno doručkuje ujutro, znaš da je slabokrvna. Ne daj joj da ide u vodu bez plastičnih sandala, da ne stane na ježa. Ne daj joj da jede previše sladoleda, da joj se ne upali grlo. Obavezno je natrackaj dobro kremom za sunčanje, da ne izgori. Obavezno je natjeraj da ruča, znaš da je slabokrvna. Ne daj joj da ide u duboko bez šlaufa. Pazi kad budete išli brodom na Kornate da se ne naginje, da ne padne u more.
Mama slušala i slušala pa joj prekipilo, pa mrtva ladna spusti prozor na kupeu, mene lapi ispod ruku i gurne me napola van kroz prozor, pruža me tati govoreći:
- Eto ti je pa je vodi kući, ja sam izgleda nesposobna da vodim brigu o primadoni.
Primadona bleji iz petnih žila jer neće ić kući za ništa na ovom svijetu. Tata konstatira da je poludila dokraja, da šta radi s njegovom mezimicom, jel oće da ispadnem kroz prozor a još nismo ni krenuli.
Uto se čuje zviždaljka, vlak će polagano krenut pa me ispaćena roditeljica prokušanih vrlina uvlači nazad u kupe, ja šaljem tati zračnu pusu, a on briše izdajničku suzu koja je izronila ispod naočala i ostaje mašući na peronu sve dok nas nije izgubio iz vida.
Jel trebam uopće reć da sam svakog dana nakon doručka na recepciji u Boriku čekala da on nazove i podnosila dnevni izvještaj - šta sam jela, koji sladoled, kolko duboko sam išla u vodu, jesam pocrnila il izgorila, jel tete fino kuhaju, ma sve sam morala izbiflat e da bi on imao mira do idućeg jutra, kad će ponovo zvat.
Stižemo nakon tjedan dana u Sisak, na željeznički kolodvor. Mama i ja imale jednake haljine, bijele sa nekakvim žutim cvjetovima. Tatu sam ugledala čim se vlak približio kolodvoru; visok, u bijeloj košulji, puši i nemre dočekat da mala primadona iziđe iz vlaka van. Panično traži naš vagon, otvara vrata, prima me u zagrljaj i samo ponavlja:
- Majo moja...Majo moja...( tako me jedino on zvao, pravim imenom me zvao jedino ak sam baš nešto jako zabrljala )
Mama tegli torbe, pita - pa dobro bil bar primio torbe da se ne strmoglavim niz stepenice? On odmahuje rukom i stišće me još čvršće, ispitujući opet sve ono što sam referirala iz dana u dan. Onda me ipak spušta, tek da izvuče torbe iz vlaka, i opet me podiže i nosi i mene i torbe. Mama samo odmahuje glavom govoreći - upropastićeš je skroz. Pokvarićeš je al do daske.
Šta sam vam htjela reć? Osjetiti takvu ljubav je neopisivo. Ljubav dovoljnu za tri života. Ljubav koju osjetim i danas, u svom sjećanju.
Post je objavljen 20.07.2018. u 05:52 sati.