Lani nekako u ovo srpanjsko doba raspala mi se plastična kantica u kojoj stoji kočiono ulje i zamalo… Sreća da sam u fazi; 'ružno je biti sam a opet, 'ko to more platit', jerbo da je Ona sa mnom bilo bi ono 's predumišljajem'.
Ovdje po dućanima se čude, da 'ko to još vozi 'pežo' 405? Ja vozim, hrvatski penzioner (rimuje se s milijuner), ništa. Zagreb-ništa. Otpadi-ništa.
Trevim Joku u dućanu i riječ po riječ nađemo se na kočnici. Gleda me. Ne kužim.
Vadi ga i veli; 'ček ček…alo Mate…tako i tako… nema. Veli; 'pričekajmo sa' će oni'.
Mate Stipu, tako i tako – nema! Stipe Antu, nema. Ante Jozu… ima! Di? U polje tamo drži perad vino i ostalo pa i jednoga 405 pod maslinom za djelove. Jel' on tamo, je.
Mi u Jokino auto i pravo u polje. Izrukujemo se kako i spada, pitamo za zdravlje i tako nogu pred nogu dođemo do pežoa. Kod zadnjeg kola leži patka. Velim;
-Patka! Uginula?
-Ma jok!
-Bolesna?
-Ma kakvi, vrag joj pičku odnija patak je sredi.
-Pa tako?
-E, e-e-e hehe.
Onda se zamisli pa će;
-A što ako meni zatriba? (jebajga)
Veli Joko; 'ajde ajde daj čoviku, znaš kako san ti ono rišija tako ćemo ako zatriba i to'.
Konta Jozo i kimne a ja odma pitam, 'koliko'?
-Aaa, jeba ga patak, ma neću ti ja to prodat nega onako, prijateljski, pa ako meni šta zatriba jel', usluga za uslugu.
To i ono 'daj nešto' ili 'daj koliko ti vridi', su kredit u švicarcima, a šta ću ka' sam već tu.
Uglavnom, da vam ne duljim po ovoj žegi, evo godina a još vraćam kredit ma doduše i naučio sam nešto, jeba ga patak.
Post je objavljen 06.07.2018. u 22:38 sati.