Dok sam pohađala niže razrede osnovne škole, mama me uvijek vodila na izlete s njenim školarcima.
I tak mi krenemo put Bihaća, razgledavanje grada i nekog tam muzeja, pa ručak i na povratku se ide na Petrovu goru ( stazama revolucije, tad se išlo na takve izlete bez da se djecu previše pitalo jel bi išla il ne ). Naravno da sam uvijek imala nasušnu potrebu pokazati pred djecom da ja, kao učiteljsko dijete, smijem napravit svašta što oni ne smiju.
I tak mi u muzeju, vodič melje o zasjedanju, meni dosadno al dozlaboga, i vidim ja na nekakvom niskom stolu knjigu, pa eto šta ja ne bi malo listala dok ostala djeca slušaju sve to šta je meni silno išlo na živce. Listam ja, šuškam stranicama ( knjiga utisaka je bila na stolu ), pa ni to nije dosta neg ću malo i prisjest da odmorim noge.
Jesam sjela, jesam prije pala na leđa; naime stolac prastar, rasklimatan, a falio je i komad jedne noge na stolcu, to sam vidjela dok sam se dizala s poda. Znate vi kak je to odzvonilo u onoj tišini, samo sa zvukom jednog glasa? Ko da se ruši zgrada. Vidim ja da je mama izbezumljena, polako okolo ide prema meni, pa i ja izvodim manevar povlačenja na sigurno, prema njenoj kolegici koja me baš volila. E al treba doć do busa i izbjeć da me roditeljica ne sastavi s crnom zemljom. Sustigla me na pol puta, sagnula se k meni i veli:
- Na Petrovoj gori ćeš fasovati, zatvoriću te u zemunicu. Krmačo bezobrazna. Ne vodim te više nikud.
Lako meni šta ona mene više ne vodi nikud, ne znam ja šta je zemunica, ja sam drugi razred i muka me hvata. Došli na Petrovu goru, opet vodič pa predavanje pa vamostamos, i kreće se sad u pohod na zemunice, a moja vrla roditeljica me slavodobitno drži za ruku i vodi ususret zloj kobi. Kad sam ja skužila da je zemunica pod jebenom zemljom i da se ja dolje moram spuzat niz lojtru...Isuse mili straha. Blejim ja, neću ja dolje nikako; te boli me želudac, te slabo mi, te ja bi išla na zahod. Na kraju odustane jer sam toliko blejala da su mi šmrklji visili do koljena.
Dok smo stigli doma već se ispuhala, ili je bila preumorna da me malo propusti kroz ruke. Pita tata:
-Majo, kak je bilo na izletu?
Ja opet u dreku:
- Htjela me mama ostavit u zemunici.
- Zašto?
- Zato šta sam u muzeju pala sa stolca, na koji nisam ni smjela sjest.
- Jesi ga barem potrgala, milo?
- Nisam tajo, već je bio strgan. I mama me jako špotala i htjela me zatvorit u zemunicu.
- Ljubica, ti da si za njom spustila poklopac od zemunice valjda znaš da bi bilo velkih problema. Jebo te stolac i muzej i zemunica. I kud uopće vučeš dijete na te budaleštine, bolje da je ostala sa mnom kod kuće, mogli smo se vozat na biciklu i ići na sladoled. Ne boj se ti Majo ništa, tata bi došo po tebe da je slučajno šta bilo. I zatvorio bi mamu u zemunicu za kaznu.
Mama šuti, šta će. Ali oči govore - e sutra kad dragi tajo ode radit...biće tarabana. Tad još nisu postojali hrabri telefoni.
Post je objavljen 21.06.2018. u 05:56 sati.