Marketing
Ono kad ja padnem niz stepenice
Ja sam za kaskadera položila još davnih godina ( ajde dobro, imala sam 24 kad sam polagala ).
Naime, uvijek je na poslu bila frka ko će ić na kat po papir za printer, jer je naša kancelarija bila u prizemlju. Pa uvijek čekaš, misliš otiće neko od kolega, al ne ode niko. I krenem printat neke virmane, kutija naravno prazna. Ništa, diž se i ajde na kat ( sad nije problem ić na kat, nego je kutija teška i nezgrapna za nosit ). I krenula ja niz stepenice sa već spomenutom teškom i nezgrapnom kutijom u maloprije spomenuto prizemlje.
Za vraga sam taj dan obukla suknju, i za vraga su niz stepenice za mnom krenuli direktor i neki poslovni partner iz Ljubljane. Ničim izazvana ( dobro ne baš ničim, imale su cipele kožni đon ) lijeva noga mi se otklizala niz stepenice, kutija s papirom rasula se sve do ulaznih vrata onak elegantno ( znate kak su virmani spojeni perforacijom pa to kad padne raširi se poput lepeze ), a ja sam ko Noriaki Kasai slijetala vrlo uspješno sve do hodnika, sveudilj se pokušavajući zaustaviti hvatanjem za gelender ( neuspješno ). Trebam li možda reći da mi se suknja digla do krajnika i da su čarape bile razderane ko da me napo grizli? Usput, bila sam i bosa jer su cipele prizemljile odvojeno od mene.
Direktor i Slovenac sletili se da mi pomognu, jedan kupi cipele, drugi bi me podigno a nije mu zgodno jer ne zna šta mi je s kičmom, a ja nikako spustit jebeni šos tamo gdje mu je mjesto. A portir onak vrlo službeno slaže virmane u kutiju, povremeno škica da vidi jel moj šos još u visini glave i nastoji ostat na visini svog zadatka; neće se petljat da me se digne i obuje, ipak su tu direktor i važan poslovni partner.
Tu sam ja jedva sfafuljala šos niz noge, pridigla se uz pomoć Slovenca ( nakon šta sam ga ubijedila da mi s kičmom nije ništa i da mogu hodat, doista krmeljavo al mogu; naš me direktor obuo ) i hodajući ko Jack Nicholson u Vješticama iz Eastwicka, znate ona scena kad ulazi u kuću da ih sredi nakon što su obavile vudu ritual na lutki, odševrljala do svoje kancelarije.
Ulazim unutra, kaže kolega - zašto su ti poderane čarape i gdje je papir. Reko - poderane su i bile, nemam za nove, a portir kupi papir, nemam pojma zašto. Znam jedino da ja po papir više ne idem.
Post je objavljen 20.05.2018. u 08:17 sati.