Zvoni mi mobitel. Nepoznati broj. Predstavlja se žena, ima 52 godine i govori mi da taman je završila sa kurom kortikosteroida. Nastavlja svoju priču,što je sve smetalo i kako joj doktori ne znaju točno reći što joj je, dok joj je jedna doktorica rekla da je najvjerojatnije Multipla Skleroza jer ima aktivne lezije u vratnoj kralježnici. Da ne duljim to previše, žena je isprepadana, ne zna što je snašlo, ne zna što joj je, nije iz Splita, i nikog bliskog svog osim muža nema tu. Naravno, odmah sam shvatila da je žena u onoj standardnoj našoj prvoj fazi, šoka, nevjerice i poptune izbezumljenosti. Rekla sam joj da je najbolje da se nađemo pa da mi lipo"uživo" sve ispriča. Našli smo se na piću malo kasnije i da, bila sam u pravu. Žena je potpuno u tom stanju. Kada sam došla do nje, slijedio je onaj instinktivni zagrljaj i poljubac, koji se desi svaki put pri upoznavanju nove MS sestre ili brata. Žena mi priča, koliko je sluđena, koliko je izbezumilo sve sa interneta (uredno najčešća greška svih MS početnika), koliko je u nevjerici,da sa svoje 52 godine je spopalo to... Zasuzila je, naravno, ja je opet grlim.
Kada mi je ispričala glavninu svog stanja, apsolutno odmah sam vidjela što je najviše lomi i s čime najteže izlazi na kraj, a to je, naravno, "glava".
Kako ne želi da itko išta zna, kako ne vjeruje da joj se to događa, kako ne zna kako će njen život izgledati,kako se boji sama po ulici hodati, voziti auto joj ne pada na pamet....
Prvo sam joj rekla da je apsolutno svaka osoba koja se našla u toj situaciji imala ista prva pomašanja te sam joj rekla kako joj mogu savjetovati da taj neminovni period skrati, lakše prođe, te da u svemu tome što manje strada.
Rekla sam joj da joj NITKO I NIŠTA ne može pomoći koliko može sama sebi. Rekla sam joj da se apsolutno sve u mom životu počelo mijenjati kada sam ODLUČILA ja da ću početi mijenjati sebe,svoje stanje svijesti i svoj pogled na apsolutno sve počevši od trenutne situacije.
Rekla sam joj u kakvom sam stanju bila, te koliko sam sada, Bogu hvala, daleko od tog stanja.
Za početak POD ODMAH, ako ne eliminirati onda drastično smanjiti"Googlanje" jer nažalost, tamo će naići na 80% naj crnih scenarija i potonuti prije nego je išta i počelo.
Rekla sam joj kako treba minorizirati sve što joj se svaki dan dešava (trnjenje noge,nespretnost u hodu...) Dakle, ne raditi od trenutnog stanja još gore, što upravo svaki put i napravimo kada se ne znamo nositi sa datom situacijom.
Ispričala sam joj pozitivu, borbenost i trezvenost svih mojih cura sa Pilatesa i koliko im to što su upravo takve pomaže i olakšava.
Dakle rekla joj da je prvo i najvažnije postavke u glavi podesiti po trenutnoj situaciji i da tada kreće put na bolje.
Pričali smo tu još o dosta toga... Rekla je da nas je vidila u novinama (urodilo je plodom Yupi) i da je baš htjela doći do mene kad je vidila kako sve to ja iznosim (TO SAM HTJELA)!
Završile smo našu ćakulu sa dogovorom da ćemo se naći sigurno opet na piću. Ona mi zahvaljuje, grli me, ja joj govorim da NE zahvaljuje, da ja zahvaljujem njoj, da me zove kad god joj je potriba i da će sve bit Ok.
Dakle, PRE SRITNA sam bila kad sam shvatila da me zove žena u takvoj situaciji i da joj ja sigurno malo mogu pomoći.
Ljudi moji, za mene je to TO. To je ono što me toliko učini sritnom, toliko da doslovno osjetim kako ja ozdravljam.
Reći će mnogi moji bliski "A što ti imaš od toga". A ja im kažem SVE. Sve ono što mi znači, što me ispunjava i u što vjerujem. Cili svoj život sam takva da mi je materijalno apsolutno nebitno i da pomoći nekom kad možeš je najvridnije nešto.
A lova?! Nije mi bitna, ima je,bit će je... A s ovim, bit će i svega dobroga, šta je najbitnije!!!!!!
Post je objavljen 19.05.2018. u 21:48 sati.