Beseda šantul – santolo dolazi od mletačkog govora kao i mnoge druge besede ke duperamo u našem govoru. Ovo je vrime primanja sakramenata: od pricesti, krizma, krštenja kada se u kući donosiju odluke, koga izabrat za kuma. Koga počastit da nosi tu veliku odgovornost. Isto tako i muka župnicima koji moraju objasniti ki ima uvjete bit šantul. Ni lako roditeljima dokazati da svaki ne more bit šantul, a pogotovo onima ki nemaju uvjete za tu časnu dužnost.
Ne dogodi mi se da pojden na cimitar a da između svoje fameje ne obajden i grobi svojih šantulov. Moji šantuli na krstu su bili: Nikola Radoslović – Mikić (on je potpisa krštenicu), Šime Faćini – Budin, Tomislav Crljenko – Luča, Ante Oštrić – Čurligo. U mome ditinjstvu je bilo da imaš nekoliko šantula, uvik se počastilo nekoga od fameje, ali samo je jedan moga potpisat krštenicu.
Danas se sve više postavja pitanje ki može bit šantul. To pitanje san postavi popu na Čavle kada smo odredili kerstit Matea. Pop Zeba mi je odgovori: - Kum (šantul) u cerkvenom smislu, odnosno kanonskopravnom i pastoralnom smislu more bit samo kod sakramenta kersta ili krizme, jer kod pozakonjenja su to samo svjedoci. To nije formalnost, nego obaveza prema Crikvi, Božjem narodu, prema kršteniku ili krizmaniku, kako bi kumče živilo u duhu kršćanskog života i ispunjavalo obaveze preuzete primljenim sakaramentom.
Bit šantul je čast, ali i odgovornost. Šantul na sebe uzima odgovornost da će pomagat kršteniku ili krizmaniku u bilo kon pogledu celoga njegovog života.
Kumstva su dikod bila jacja od familjarnih odnosa. Šantul je obavezan ostat u trajnoj vezi sa svojim kumom, ne rece se uzalud – jedan put šantul, zavavik šantul. Imam osjećaj da je danas sve više ovo formalnost i da se uloga šantula svela samo na obed posli sakramenta.
Post je objavljen 06.05.2018. u 17:10 sati.