Marketing
Mr X has just left Kaštila ...
Kako ću meknit normalni naslov na ovo ... in memoriam mi je previše, ča ja znan, crno i božemeoprosti mrtvački. A Markiša je bija sve samo ne ozbiljan ... a i sam se volija poigrat sa bogatstvom našega jezika pa je jedan put reka da je Primorski Dolac - "Dolac su la mer", neka mi oprostidu čitaoci porijeklon iz toga mista u Kaštelanskoj Zagori.
Ne volin pisat "in memoriame" ... kako u par besida složit nečiji život i sva događanja u njemu ... ali sve od jučera me svrbi tastatura, ne mogu izdržat a da ga na ispratin sa kojon besidon i slikon 
Markiša moj, sićan se, ka jučer, naši zajednički početaka ... ali pomalo, po redu!
Davni dana, dokle je još lagano partivala "ona" država a rađala se Lijepa Naša ... lagano san štrapa sa pripremon za tisak. Bila je, ako se ne varan, 1990. godina i prvi libar kojega san slaga, katalog izložbe "Brodovi istočne obale Jadrana od prapovijesti do danas" autora dr. Mithada Kozličića.
Dinko Penić me je upozna sa Markon Vrdoljakon, koji je triba štampat katalog, a ja činit pripremu ... i tako je počela poslovna suradnja koja traje i danas, sa njegovin juniorima ... a s vrimenon je prirasla i u nešto puno više od toga, usudija bi se reč i pravo prijateljstvo.
Jer Markiša je bija takvi čovik ... uvik spreman pomoć, ka ča je bija spreman i na dobru zajebanciju.
Tonči i Markiša ... Mr Y & Mr X (Photo by Krešo Mrše)
Godinan su on, Tonči Katalinić a.k.a. Sjedokosi poglavica Siouxa, Srećko Mandić i Ivan Delaš a.k.a. Baba Manda uveseljavali svekoliko slušateljstvo na valovima Krugovalne postaje.
Naravno, rič je o jednome od prvih privatnih radija u našemu okruženju, koji je, nažalost, također nedavno priselija na vječna lovišta 
Njihova se emisija zvala "Happy Time" ... eto, svaki put kad ih se sitin, odzvanja mi u malome mozgu ona njiova pisma ča je svirala u pozadini ... "In a Gadda da Vida" ....
... onda se znalo ostavit sve i pažljivo i slušat da ne promakne koja batuda ili skrivena nijansa, jer u svome specifičnome multilingvističkome izričaju (ha?) nisu nikoga štedili ...
Prije svega je bija veliki čovik, koji je puno tega privalija priko kostiju, pa je zna ča znači kad ti ko "da ruke" da se malo digneš i kreneš naprid.
Čak je i njegova Ria, fetiva Holanđanka, znala reč " ... udala san se na željeznička stanica ...", koliko bi svita prošlo kroz kuću, u godinama kad se cila familija vratila iz Nizozemske na trajni boravak u Kaštel Stari.
Urbana legenda, koja kruži Kaštilima, kaže da kad bi se našla dvojica za igrat na franje (pikule, za sjevernjake) da bi on bar jednome bija sponzor, ako ne i obojici.
Dugo san mu vrimena radija pripremu za tisak, sve dok Christian i Blaženko, njegovi juniori, nisu stasali da preuzmu i pripremu i kompletni obrt, da ćaća more uživat u zasluženome penšjunu ...
Ka i u svakome poslu, bilo je i lipi i oni manje lipi stvari, ali ovi drugi puno manje.
Sićan se jedne zgode, u ona doba bez mobiteli i ostali čuda tehnike. Triba san ga pitat za objašnjenje jednoga posla ... a nisan jema kad vozit do doli. To je bilo u zlatna doba štampadurskoga posla kad bi ja oko prvi jedanaestoga (studeni, za sjevernjake) uzeja neplaćeni dopust i ne bi se deboto ni obrija do Božića ...
E, u ta vrimena gužve, živaca i kratkih rokova ... zoven ga na telefon i nikako se odazvat. Znan da su i oni doli zadimili od posla ... nakon desetak poziva, dositija san se jadu i zoven Siouxa na Radio-Kaštila.
Zna san da u štampariji slušaju samo nji na radiju ... pa san zamolija Tonča da između dvi pisme ubaci poruku "Molimo Mister X-a da se odma javi svom poslovnom partneru u Mašograd" ... Nije prošlo niti deset sekundi od poruke na radiju, a zvoni telefon ... ekipa doli ceni od smija ..."(Biiip!) ti materina, kako si se ovega sitija. Zaslužija si diplomu za četri razreda vlaške skule!"
Sa vrimenon se kolonija Garbinovi doli i povećala, Zlato mamino, moj mlađi brat, ratnin imenon Bobetko (skraćeno Bobi) je počeja radit kod nji ... a bija in je toliko vridan da je Markiša govorija da će ga usvojit 
Ne samo da je bija vridan radnik, nego bi ga zimi koristija ka termostat ... A kako, rekli bi kurijože meju van?
A lipo, reka bi Marko da bi mu stalno gleda ruke, pa kad bi pomodrile, onda bi naložija pećicu 
Mene je zajebava da mu neću više radit pripremu nego naplatu, jer san za sve posla ča san donija sredija i naplatu, bez izuzetka ... ko zna, valjda san djelova psihološki (visina x težina) ... ali 100% je 100% ma koliko šutjeli o tome! 
Žaj mi je ča ga nisan više puti uspija slikat ... uvik bi se nikako izmigoljija, pustija crno ka sipa ... samo ovi par slika san naša u digitalnoj arhivi (since 2003. )
Ova jedna kad san ga, mora bit probudija iz popodnevnoga pižolota (drijemeža, za sjevernjake) , jedna od ritki slika di nije nasmijan
... ili ova di je zaliva zelenilo isprid kuće ...
Ovo nisu samo kurtoazne beside "o pokojnima samo najbolje" ... Moran priznat, iako san u ovi moji "činkvantačinkve ani" upozna mašo svita, većega ljudine od Markiše nisan vidija.
Mogu zamislit koliki je ovo gubitak za njegove najbliže, ali isto tako odgovorno tvrdin da je pristalo kucat najveće srce u Kaštiliman, i šire ...
Danas (subota. 31. 3.) je sprovod u Niskome. Idemo i ja i Zlato mamino ... poslat mu posljedni pozdrav!
Adio Markiša, i pozdravi i Siouxa i sve naše ča is nađeš gori kod sv. Petra!
Počiva u miru Božjemu!
Post je objavljen 30.03.2018. u 23:19 sati.