Blog contra fejsa
Na blogu sam bila večnost, a onda su me počeli ubedjivati da se registrujem na fejs. Opirala sam se u stilu, ne bih ja, nije to za mene, ma što će to meni, a sve gvirkala. Viče snaha neću, a na kuma namiguje da se kola kreću
Kud svi tu i mali Mujo.
Počela sam u stilu bloga. Pisala sam postove koje niko nije čitao, objavljivala slike koje su smatrali za amaterske. Čuj, ja mislila da će slike biti profesionalne sa mojim klipa klapa fotićem i takvim znanjem.
Za razliku od bloga gde su mi komentarisali ono što sam napisala, znači i pročitali, kritikovali, neki put se ubedjivali samnom, na fejsu toga nema. Tamo je sve tra lalala. Kakvu god glupost objaviš svi ti se dive, to jest lajkuju. Objavim ja svoju sliku. Kao svaka ženska imam komplekse, ali navikla. Ijaooo lepotice, krasotice, takve nema na kugli zemaljskoj. Pogledam u ogledalo da se nije nešto noćas dogodilo, šta ga znaš.
Na blogu željno očekujem komentar. Priznajem, presrećna sam kad mi neki bloger od respecta nešto načvrka. Video me je i to je već uspeh. Neki put ti važni dodju kod mene, ali češće me zaobidju. Nije da baš patim, ali ljuta sam što neinteresantno pišem. Dodje mi da krenem na put oko sveta, udarim stih i fotku, da skočim sa Himelaja, napravim selfi pod rušećom stenom, ali… vratim se Albiju i društvu.
Na blogu su nikovi. U najboljem slučaju znam odakle su. I tu sad radi mašta. Zamišljam ih prema onome što pišu, šalim se sa njima, neki put znaju biti vrlo nezgodni. Nik kao maska, pa kad ti zalepe istinu, tri dana se pušiš.
Na fejsu puno ime i prezime, a sve ,nećete verovati, sve neki fin, dobar, uspešan svet, ono što bi rekli med i mleko. One što poznajem u reali, izgleda ne poznajem, mnogo fini ljudi, dobročinitelji, zaštitnici, onako sve dobro tralalalala…