Dani su duži. Jutros nebo nije bilo crno kad sam se ustala. Muž i dijete spavaju u polumraku, promatarm ih sa zahvalnošću. Duge zimske noći gube snagu i ja se protežem u ruhu novih planova. Doručkujem sama u tišini, odjevam se potiho, pripremam ruksak za dijete i kavu sebi za posao, a onda ih budim.
Ježić se diže, njuškicu briše
ja moram kući, dosta je više...
A naše dijete zatvorenih očiju ponavlja - ...njuskicu bjiše...
Moje srce u tom trenu veliko kao kuća.
Post je objavljen 15.02.2018. u 11:27 sati.