Postoje reči koje je teško izgovoriti. Jednostavno ne idu prelo usana.
Dok čekamo, vagamo, reći ili ne, vreme juri i na kraju za sve postane prekasno.
Oprosti…
Idi begaj, šta imaš da opraštaš, sem ako nisi u crkvi pa nekoliko Zdravo Marija i sve u redu.
Kad mi neko kaže, oprosti, misli da je učinio veliku stvar. Meni nije ništa bolje od toga. Čak mi je i gore, jer me je potsetio na sve.
Oprostite, reče neka žena u busu i stavi mi torbetinu od sto kila na nogu. Šta oprosti, mislim se ja, ali kao fina, pa ćutim. Nažalost nije bila fina i ona moja druga noga i refleksno šutnu torbu. Žena se zgranu na moj prostakluk, ali ona leva noga zahvano kolenom dodirnu svoju desnu drugaricu.
Oprostite, nemam da vratim sitno. More… šta da ti opraštam, mislim, ali ćutim. Kad sam sutradan to isto pokušala na istoj kasi, nije mi prošlo. Sedela je kao Kerber koji čuva imovinu gazde, i čekala da joj dam novac. Doduše, ja sam malo izmenila. Nisam rekla da nemam sitno, nego da nisam ponela novčanik,a torbu napunila kao da će smak sveta.
O muško-ženskim prevarama ne znam mnogo. Nije da me nisu prevarili, verujem da jesu, ali nikad ne dodju posle se ispričavati. Pobegnu u vidu lastinog repa… Mora da su me varali samo oni koji me dobro znaju.
Nema kod mene tihe osvete. Tu sam odmah k’o zapeta puška…
Divim se ljudima koji znaju dati i primiti oproštaj…
Post je objavljen 12.02.2018. u 10:57 sati.