Jutro nije obećavalo ništa. Tek magla ispod severnog neba Vojvodine. Ledina i dimnjaci. Kao u pesmi nebo i zemlja su spojeni šalom. Negde iza svega toga salaši. Ko nije voleo ravnicu i zavejani stari salaš nije skupio one sitne treptave uspomene što te noću tako blaženo uspavljuju uz zvukove sporih teretnih vlakova negde prema Rumuniji. Ali nemaš sad vremena da razmišljaš o teretnim vagonima, vetar je blag ni nalik na severce koje pamtiš. Kapa je više ukras na tvojoj kosi, nego stvarna potreba. Magle su blage, razređene, ni nalik onoj jednoj što te je jednom onako sapela među svojim granama kao rukama i odala ti tajne koje nisi ni želela da znaš, a sve zarad jednog tvog osmeha. Zadržala si ga i dan danas. Isto kao one treperave uspavljujuće slike snegova i salaša spojenih nebeskim šalom.
Post je objavljen 10.02.2018. u 09:47 sati.