Neka ambiciozja ideja je da kad dođem dom s posla, i onda pojedem ručak (jerbo sam emancipirana gadura pa me ručak dočeka skuhan i na stolu), obavim ritualni razgovor s milamajkom, nešta malo počistim i stavim robu sušit, pa lijepo sjednem za kompjutor pa radim. Makar malo. Sat. Pola. Malo.
Nemrem, ne ide više, negdje oko podne na poslu mi je već dosta i kompjutora i posla i svega, nakon čega mozak sve više odbija suradnju i želi nekamo otići. Nikamo najradije. Pa ode nikamo. Ode utorkom i ne vraća se do subote. Nedjeljom malo priviri da li je sve u redu, u ponedjeljak ga zajebem i to je to.
Nekad nije bilo tako. Nekad se moglo. Jbg.
Post je objavljen 07.02.2018. u 21:47 sati.