Kad san bija mali ima san papigu, onako srednje veličine, jedan dan je doletila na balkon, zvali smo je Adolf, neko je priča da se Dado Topić zove Adolf i nama je to bilo urnebesno pa je papiga dobila ime.
Adolf nije tija bit u ćibu, kad bi ga stavili unutra tresa je kljunom cilu ćibu i larma, pa je Adolf bija vanka, volija je gledat televiziju s nama, nekome bi sletija na glavu i pomalo kljuca, dok ga ne bi taj neko potira, i tako u krug.
Kad bi iša u dućan ili tako negdi Adolf bi mi bija na ramenu i nešto laprda i galamija, odletija bi napravija đir okolo i vratija se.
Jedan put je nesta odletija je i nije se vratija, možda ga je zgrabila mačka, možda neki Čovik nikad nismo saznali.
Kad je moj stariji si bija mali imali smo Njemačku ovčarku Besi, ona ga je toliko volila, da bi kad bi ga legli spavat priko dana jer je bija ono skroz mali čuvala njegove šlapice, mater je pizdila jer mu nije mogla nikako oprat šlapice, a bile su šporke, Besi bi jon okinila ruku da je takla šlapice.
Kad se Besi okotila nikome nije dala ni blizu mladunčadi osim mom starijem sinu, on se valja skupa s njima, a svak ostali uključujući i mene je bio u životnoj opasnosti, dok ona nije drugačije odlučila.
Moji pasi nikad nisu bili na lancu, ja pasima to ne radim, moje pase nije tribalo ni vodit na uzici.
Moj mlađi sin je ima neki auto na struju, i mačka Fiću jednog iz plejade mačaka, koje su landrale oko kuće, Fićo se vozija u tom autiću na struju i bio si je cili važan, inače bija je blesav mačak, znali smo obisit ribu na odrinu da se odmrzava i Fićo bi skaka ka sumanut, to je bija jedini mačak koji je skočija i bio toliko zanesen da je pa na
Leđa ka daska umisto da se dočeka na noge:
Patak i patka su se zvali Šime i Zrinka, došli su nekad valjda s idejom da postanu hrana, ali bio je zajeb s mojim starim, ako bi neko dobio ime izgubio bi i najmanju šansu da postane hrana, Šime i Zrinka su se odazivali na svoja imena, i nisu tili bit u ogradi nego su živili di su oni tili, svaki dan bi otišli do ribnjaka i tamo se brčkali i vratili se nazad, a onda je Zrinku zgazija jedan dan auto, a Šime je lega i umra od tuge, nije se htio ni kupat ni jest, ništa, jednostavno je zaspa.
Ima san i zeca koji se zva Žuža, taj zec bi mi se popeo na prsa i kra hranu iz usta, ja bi jeo štapiće s jedne a ona s druge strane, i špek je jela, sve ono što sam ja jeo morala je i ona. Imala je onu gajbu ali nije tila bit unutra pa je Živila po cilom stanu, Živila je za zeca neuobičajeno dugo i danas me ulovi tuga kad je se sitin.
Kad smo se upoznali ja i Purgerica, ona je imala pasa Lolu, već tada je bila stara, ali joj to nije smetalo da me usvoji, glava joj je bila stalno u mome krilu; mene je budila po noći da je vodim na pišanje, unatoč silnoj ljubavi prema Purgerici i maloj, odlučila je da je ona moj pas, barem što se tiče hranjenja i tjelovježbe, a ja sam kupova ribu koju ona najviše voli, i drugu hranu, jer moj pas ne jede one glupe kuglice, ako barem nisu pomiješane s juhom i mesom, pa bi se meso pojelo a kuglice ostavile.
Prije nekog vremena smo je morali dat uspavat jer je bila toliko stara i bolesna da joj se nije moglo nikako više pomoć, sve smo pokušali, valjda dva mjeseca je vodili svaki dan na previjanje, i na koncu je zaspala Purgerici u naručju a ja sam je morao mazit, uvijek nas je volila imat sve na oku, prošlo je već dosta vremena a još uvijek mi se zna dogodit da je tražim, i kad spremam ribu pomislim kako ću Loli dat glave.
Moga bi vam pričat još o Žutome, Šarki i Mićini koji su svake godine iznova napuštali svije vlasnike i postajali moje mačke, o Neri mješanki terijera i ko zna čega, spašenoj sa zadarskog ratišta i rotvajleru Reksu zarobljenom pripadniku JNA sa dubrovačkog ratišta, i sve to bez potrebe za obiteljskim preseravanjem.
Toliko o tome
Post je objavljen 20.01.2018. u 09:27 sati.