“Kafu mi draga ispeci, baš kao da je draga dušo za tebe…”
Hana se rano probudila, naložila vatru i pristavula džezvu za onu prvu, koju u trojednoj Bosni trojedno zovu kafom, kavom ili kahvom. Na mlin je samljela i skuhala sebi tu prvu koju zovu krmeljušom.
Ritual je započeo.
Kad je Ivanbey ustao, skuvala je i njemu razbuđušu, a potom su zajedno popili razgovorušu.
Voda vri odvojeno a kafu malo zagrije, proprži prija nalivanja te se tako mirisi šire kao nekada i ona može čuti čak i ono zveckanje zrna kafe u šišu, pucketanje, nezaboravni detalj iz djetinjstva.
Nova godina je, danas ćemo biti zajedno u cjelodnevnom ritualu ispijanja dočekuše za goste, ponovljene razgovoruše, a bome na kraju će biti i sikteruša.
Hana koristi bakarni set, džezvice i fildžane (uspomena od tate), jer taj spori običaj ispijanja i dolivanja više vodi razmišljanju nego razgovaranju.
Pričaće se jednom kako je te 2000-i neke zima bila blaga, a godina varljiva, a kafa će uvijek mirisati ... na ljubav, na sreću, na zadovoljstvo, na zajedništvo, na razgovor, na dogovor ...na nas, koji je ne kuhamo, ne mutimo, ne zamućujemo, veće pečemo - kafu mi draga ispeci ... novogodišnju razgovorušu - rekao je i otpio gutljaj prethodne....