prošli vikend Fran i ja u dućanu biramo špeceraj, on, naravno, vuče onu košaricu na kotače, ja tražim srebrnu girlandu koja mi treba kao ukras za na glavu povodom nastupa na Adventu u Zagrebu, on me prati u stopu sve dok mu pažnju ne odvuče nešto šareno, baš kao u onoj pjesmi TBF-a, " karton i plastika, nisam ti potreban, al sam povoljna prilika ", iako, nas dva imamo ovakav dogovor: samo jednu stvar si smije izabrati i to ak se lijepo i pristojno ponaša, jer, one fore s brlaćenjem roditelja po trgovinama kod mene jednostavno ne prolaze, dok, veli mi simpatična prodavačica, kak tatu uvijek uspije nagovoriti da mu kupi sve kaj se zmisli, pa se onda nas dva kefamo oko toga, pri čemu ja ispadam škrta zla maćeha koja svom djetetu ne želi ništ priuštit, sam zato kaj on ne kuži da samo pokušavam slijediti zajedničku ideju kako sreća ne izlazi iz automata za igračke iznenađenja u kojem se uvijek razočaraš, jer nikad iz njega ne ispadne ona kojoj si se nadal, kao što ni sadržaj vrećice puc puc nije tak fin kako ga zabavna pjesmica u crtanoj reklami opisuje.
i kad ono veli meni dijete:
- mama, nemam više cipelu, joooj, kaj bum sad? -
fakat, ono, čitav prvi dio gojzerice se odvojil, pa zjapi, tak da bi ga jedino široka samolijepiva traka spasila, čak mi je to i palo na pamet, kupit super lijepilo, il tak nekaj, čisto da stignemo do doma, jer, i bez vrećica pretežak mi je za nosit ga, al, na svu sreću, otpal se samo onaj gumeni dio, a džon je ostal, tak da smo uspijeli stić do doma.
al, sad, umjesto nekog lijepog poklona pod borom, a, kaj je najgore od svega on si želi tako zgodnu igračku: pilića koji se izliježe iz jajeta, al taj pilić je tako jako skup, i ta cijena zaista nije u skladu niti s veličinom, nit s kvalitetom te igračke,
i baš smo o tome razgovarale prijateljica i ja povodom darivanja za Sv. Nikolu, kak naša djeca uvijek dobivaju ono nešto kaj mi smatramo prikladnim, tako je Fran dobio društvenu igru: " Čovječe ne ljuti se! ", i još mu je tata rekao kak je čuo da samo jako dobra djeca dobiju u čizmicu lijepu igru koju može igrati zajedno s prijateljima, a tak i ona, uvijek daruje nešto korisno, edukativno, i naravno, to nikad nije ono kaj dijete želi.
sad su popularni ti neki zvrkovi, Nado se zovu, iz nekog crtića. to je tako bedasta, da ne velim neku grublju riječ, beskorisna i prije svega opasna ogračka s kojom se djeca ozboljno mogu ozlijediti, dok je poanta igre borba, što mene osobno užasava i sasvim sam protiv takvih igračaka. već je ionako dovoljno agresivnosti prisutno među ljudima, da još i djecu potićemo na agresivne aktivnosti. najgore od svega mi je to kaj ta igra nema nikakav smisao, ne razvija baš ništa, ničemu ne uči, ama baš ništa pozitivno ne vidim u njoj, čak nema ni element natjecanja, već samo besmislena borba dva zvrka koji se vrte. glupo do boli. doslovno, jer taj zvrk često zleti nekom u bradu il oko.
moje dijete niti nezna kaj je to, jer njemu je taj crtić " ružan jer su to čudovišta ", ali svijesna sam ja kak bu i on došo u dob kada budu ga privlačile i takve stvari, a onda nemam pojma kak bum to riješavala.
naravno, opet nas je spasila tetica, jer ja sam lovu potrošila na čizmice i kapu, e, da, a priča s kapom je još bolja.
dakle, kad smo bili u gradu jedna jedina kapa koja ga ne pika, jer, jako je osjetljiv na materijale, vjerojatno zbog alergije, jer samo nosi pamuk, no, pamučne kape postoje samo za male bebe i eventualno curice, pa sam jedva našla tu kapu, al mu stalno pada na oči, jer mu nešto veća. i reko, ništ, sad smo u gradu, kupila bum ti kapu koju god želiš, samo mi je bitno da je nosiš, dakle, ovak bumo se dogovorili: ti si sam izabereš kapu, ja ti je kupim, al onda je nosiš bez rasprave, može? može!, okej,
i uđemo u onaj H&M misleći kak tam ima svega i svačega, pa i ima, da, al sve za curice, e, da ja imam curicu, hm, al nemam, na kraju me sestra jedva odvukla s tog odijela gledat kape za dečke, po kaj smo i došli, a tam, ono, tri i pol kape, plava, siva i plavo - siva, ajd, bar pašu uz sve, al kak sam mu ja rekla da si može sam birati, on si je zbral:
šiltericu
i to neku repersku plastičnu šiltericu, nemam pojma zakaj su je opće stavili u prodaju sad po zimi, pa sam ga jedva uvjerila da mu to netreba, već topla kapa koja mu grije uši, a tu je tetica odigrala važnu ulogu, naravno da teta sve bolje zna od mame, pa je na kraju pala dinosaur kapa s nekakvim našivenim trokutima i očima zbog kojih je cijena osam banki ( 80 kn ), da, da, za to sam prošle godine kupila dva para cipela i još mi je ostalo za pizzu, vražja kapa, i taj šminkerski dućan i njegov dizajnerski tim koji surađuje s marketinškim stručnjacima koji pak točno znaju ciljati upravo tam kam treba kad je u pitanju izbijanje love roditeljima iz džepa.
mi smo samo ušli i vrlo brzo izašli, no, i u to kratko vrijeme vidjela sam kak jako male curice biraju bundice s leopard uzorkom, haljine borove s pripadajućim rajfom ( nešto gromoroznije nisam već dugo vidla ), pa šljokaste roza haljine u stilu Rozge i nešto najmorbidnije od svega: pripadajuće cipelice na petu.
mislim da bi moja kćerka vrlo brzo morala naučiti šivati i plesti,
pa mi sad ovaj pilić koji izlazi iz jajeta i nije tako jako mrzak.
a i teta mi je jako draga, jer kupila mu je za pod bor magične tračnice koje svijetle u mraku.
bilo bu to jedno jako velko iznenaženje nakon mojih toplih čizmica,
jer, sjećam se sebe kad sam otvorila toliko dugo isčekivani poklon, pa u njemu našla čarape, gaće i piđamu. jeeeah!
sad se i ja veselim igranjem s tim tračnicama.
meni je dar njegovo veselje.
Post je objavljen 22.12.2017. u 21:50 sati.