Ne pišemo više pjesme...snove i romantiku. Pišemo život, svakodnevicu. Nervozu, rasprave, nezadovoljstva, mane...kad nekog uzmeš zdravo za gotovo, kada se sretneš i gledaš, a ne vidiš zapravo. Vidimo li ikoga zaista, onako, za pravo?
Može li se ikoga zaista vidjeti, bez filtera naših vlastitih pogleda?
I je li prvi snijeg, baš one noći kad si tu dovoljan da vrati malo snova, romantike i sjećanja na početak?
Malo da...a je li dovoljno?
Imamo bezbroj prepreka i možda sve manje volje prelaziti preko toga jer onaj drugi nije ono što očekujemo. Nije nikad ni bio, no to nas nije spriječilo?
Pišem li jedan beskrajan dnevnik propalih ljubavi?
I zašto je sve bilo moguće pustiti?
Je li dovoljno znati da imaš neki oslonac. I da ti neće raditi probleme...i da ćeš imati prostora i slobode...a opet ne moći razgovarati s nekime uistinu? I još ga gotovo nitko nikada nije "odobravao" za tebe. Nije da sam ja ikad marila za ta odobravanja dok sam znala onaj svoj odgovor. Sve ga je teže sad vidjeti.
Naći ću odgovor....u tišini nekih prvih snjegova...u dubini plavih pogleda. Još vjerujem ponekad.
Post je objavljen 09.12.2017. u 07:30 sati.