idiot je te noći bančio do zore
ujutro, bez minute sna u oku,
sjeo je u automobil i krenuo
meni u susret.
za razliku od njega,
ja sam te noći
uredno spavao punih osam sati,
sjeo u automobil i krenuo u susret
idiotu.
na pola puta
idiot je zaspao za volanom
i prešao na moju voznu traku,
deset metara prije mimoilaženja.
sudar je bio strahovit!
diot je poginuo,
a ja sam prošao neozlijeđen,
ali me je dugo grizlo pitanje:
zašto ga je smrt tako surovo kaznila?
jer ako se izuzme jedna neprospavana noć,
ničim drugim to nije zaslužio. uostalom,
kao ni ja poštedu samo zbog dobro prospavane noći.
odlučio sam poravnati vagu pravednosti:
uzeo sam ulogu idiota.
poput njega i ja sam bančio cijele noći.
neispavan,
sjeo sam ujutro za volan
i krenuo u susret onome,
koji je tu noć spavao snom pravednika
i koji je krenuo svojemu idiotu u susret.
bio sam siguran da ću poginuti,
kao što je poginuo i moj idiot,
a pravednik da će proći bez ogrebotine,
kao što sam i ja prošao.
deset metara prije mimioilaženja,
skrenuo sam na njegovu traku.
u strahovitom sudaru
poginuo je on,
pravednik,
a ja, idiot, prošao sam neozlijeđen.
time je prvotna neravnoteža pravednosti,
koju je režirala smrt,
bila dvostruko potvrđena
a tko sam ja da bih se usudio reći
da je smrt loš režiser
i da je izazovem i treći put?
Post je objavljen 23.11.2017. u 12:57 sati.