bilo je lito, i bija je mis, i bila je adrijana
jebate jeste tupasti opet ništa ne razumite, ajmo redon
bilo je lito, ka godišnje doba, ono kupanje, sunčanje, polugole žene, muškarci keramičari s pločican, i sve te druge lipe stvari
bija je i mis, ne ka neki debil na natjecanju lipote, nego mediteranske igre, to je ono kad ovi manitaši izokolo mediteranskog mora, trču skaču i igraju balun
bila je adrijana, daklen maskota u liku i djelu sredozemne medvidice, koja nije normalna ka druge medvidice šta mantaju po šumi, nego se ova po cili dan kupa, i ne liči na medvida uopće, ovon prilikon ćemo ime adriana posudit i glavnon sporednon junakinji ove priče
ajmo počet
bila je iljadudevestosedandesetideveta godina, drug tito je bija još živ, Annaboni je bila lipa i mlada i po splita se okrićako za njon, svitu moj da ste vi to vidili, šetala je rivon ka ona iz pisme riblje čorbe, šta zemlju ne dodiruje, kad bi nako lagano rukon stavila kosu iza uva, muškima je zastaja dah, dva se nisu sitila nastavit disat pa su umrli, a udbaši su posli lagali da su umrli od sriće šta su vidili druga tita, to je bija mirakul, svitu moj, i poslin je korišteno u filmovin, monica belucci je isto tako odala u filmovin, i mećala kosu iza uva
mi smo bili dica, ono taman nas je puca pubertet, i ženske su uzdisale za vladon kalenberon na posteru, a nama muškin je samo bilo na pameti da nan se dokopat neki sisa, za one druge dilove tila još nismo bili spremni, afanali bi od same pomisli za bliski kontakt sa, nečin konkretnijin od sisa
jebate to kad uđeš u pubertet je ka da te neko prikopča na letriku, i ženski lakat ti je seksi, o kolinu da ne govorin, kažu neke studije da čovik pomisli na seks iljaduosanstodevetnajst puta na dan, šta znači da to nisu istraživali za vrime puberteta jer onda misli dosta više, nisu ništa napisali koliko ženske mislu, a i da jesu ko bi in virova, to laže ka pas
di san ono sta, e mi smo bili dica, i tribali smo ić u školu jerbo je bija kraj lita, ili smo mogli nešto mukte radit, na misu, mala dica su činila slet za druga tita ka za ovog idiota kima u sjevernu koreju, kojemu je drug tito uzor, on je uzor svim idiotima i dosta ljudoždera
ti mali su bili šta ja znan čele, bumbari i drugi leteći objekti
mi velika dica smo, nosali travu i radili streljanu u stobreću i tu počinje naša priča
jebate koliko san napisa a još nisan ni počeja, sad me pomalo uvatila panika, počeja san pisat ka pjaceta, vako ona uzme pa piše, pa se izgubi, pa se nađe, pa se opet izgubi, i onda to nema kraja ni konca, jebe mi se uzet ću majicu i napisat, svi smo mi pjaceta, i šta mi ko more
u stvari priča je ljubavnog karaktera, i to onog najgoreg, ka recimo kad se Sarah be, šta se sad zove kikiriki i nivea zaljubi
moglo bi se poradi međunarodnog karaktera to usporedit i sa pričon o adelu i mari, e sad su blenili, svi ovi kulturni i načitani ljubitelji opere, koji ne znaju ko su adel i mara, eno pitajte Annaboni da van objasni, mi u split smo imali problema sa tin imigrantin prije pesto godina, a vi šta ste niki dan prvi put vidili muhameda se pravite pametni
daklen priča je o mom prijatelju, koji se nije zva adel, i nije bija turčin, i njegovon odabranici koja se nije zvala mara, nije se doduše zvala ni adrijana, tako ćemo je zvat za potribe priče, i nije bila splićanka
majko moja mila
šta van sad nije jasno, daklen moj prijatelj, se ka kikiriki zateleba u curu, kojon smo za potribe priče dali ime adrijana
jel sad jasno
sad mi se više ne piše, pa ću ostatak ako vas zanima napisat poslin
P.S. u ovim danima sjećanja svak se na svoj način nosi s vlastitim mislim i osjećajima, ja kao pravi muškarac pišem pizdarije iz nekog iracionalnog straha da se možda ne raspadnem
Post je objavljen 02.11.2017. u 13:21 sati.