Jeste skužili da kad u adresnu traku u web pregledniku upišete blog (sa željom da dođete na blog.hr i krenete pisat novi post), prvo vam ponudi "blog Ivice Todorića"? Ne samo da je već spomenuti gospon poznat po tome jer je pobrao pare i dao petama vjetra, ne samo da je na Interpolovoj međunarodnoj tjeralici, on ima i svoj blog, koji je po svemu sudeći dobro čitan blog pošto ga preglednik odmah izbacuje. Jel izbacuje moj blog? Normalno da ne. Trebala sam pitat Todorića prije nego je zbrisal da mi da neke instrukcije, savijete, kak da moj blog bude poznatiji i čitaniji. Ak mogu zaradit koju kunu od toga, zašto ne? Nama studentima svaka kuna dobro dođe, pošto sam baš jučer zaključila da sav đeparac koji zaradim (500 kn mjesečno) potrošim na mačku i tampone.
22 godine, 500 kn mjesečno. Meni je to okej, al osobno znam ljude kojima je TJEDNI đeparac 1000 kn koji ne zarade sami neg ih financiraju roditelji. Sori, al to je sramota. Nije me sram reći da sama zaradim 500 kn. Bilo bi me sram da velim da me sa 22 godine i dalje financiraju roditelji.
Znaš kaj sam rekla tim ljudima? "Super.. Kava.. Da... Ma, znaš kaj, bumo se čuli."
Nitko se nikad nije čuo nakon "bumo se čuli". Nikad. Ak ti dečko veli da budete se čuli, sori stara, nebute se čuli, odi na pivu, napij se, upoznaj se s slatkim konobarom i dalje već znaš, samo nemoj pretjerat da se ne izrigaš po njemu.
Prije koja dva tjedna me najbolja frendica nagovorila da se javim na natječaj. Konkretno, tražili su blogere. Nisam ni pitala za pare jer ovak i onak pišem ovaj blog za đabe, pa reko gle, aj oke. Ne škodi probat, volim kad se ljudi smiju mojim pizdarijama i jadikovkama, ak nekog veseli, sretna sam i ja. Makar me bilo sram, strah odbijanja, strah da budem popljuvana.. Realno, ovaj blog sam otvorila jer je jeftinije od psihijatra i legitiman način da šefu velim da si kavu zabije u anus. Rekla sam si, oke Ivančica (evo, dvije godine mi je trebalo da ti napišem kak se zovem. Ivančica, drago mi je :) ), tolko toga si prošla, sjeti se samo kak si bila razočarana kad je tata radio sarmu i u meso zaboravio dodat rižu, pa nemre bit gore razočaranje od toga. Sve pet, skupim muda čelična ko pravo muško i pošaljem poruku kak imam nekaj free vremena između predavanja i učenja, volim pisat, pišem blog, hoću pisat za vas. Točka. Nakon sat dva su odgovorili da im nek linkam blog da budu pročitali i da se vesele i DA BUMO SE ČULI. Guess what? Nismo se čuli.
Jeste ikad slali molbu za posao il bili na razgovoru pa su rekli "javit ćemo vam se". Daj zabrij da počnu doktori tak radit. Kao, e dobili smo vaše nalaze, bumo vam se javili drugi dan i da se nikad ne jave, pa ti misli dal imaš rak, dal trebaš amputirat mali nožni prst il ti trebaju izvadit 4 m tankog crijeva.
Reci odmah jasno i glasno kak je i kaj je.
Čekanje je dobro jedino u slučaju kad čekaš u redu u dućanu iza Tom Hardya dok on kupuje kondome i pogledom ti veli "I'm buying this for you, wanna come over later?", al realno gledano, prije će Todorić vrati sve pare neg ćeš ti čekat u dućanu u redu iza Tom Hardya koji te jebe pogledom.
*ček, zgubila sam se sad jer mi je došla slika Tom Hardya u dućanu ispred mene..*
Nemoj čekat odgovor na "budemo se čuli". Nebude ga bilo. Nemoj čekat nikad ništa. Uzmi stvar u svoje ruke i kreni. Odmah i sad. Nemoj čekat. Ajde trepni. Trepni još jedanput. Svaki treptaj je trenutak tvojeg života kojeg gubiš. Svaki treptaj je treptaj bliže smrti. Nemoj čekat. Život nije hž ili menga, da moraš čekat i da on kasni. Život je ono kaj ti se dešava upravo sad. Imaš samo jednu šansu i nemoj ju potratit čekajući.
Pojedi cijelu čokoladu. Popij još jednu pivu. Pojedi 8. sarmu za redom. Odreži šiške (zapravo nemoj). Pojačaj glazbu najjače kaj možeš i pjevaj omiljenu pjesmu, boli te loli kaj budu te ljudi oko tebe na cesti gledali ko da si idiot (been there, done that). Priznaj nekom da ga voliš, možda te odjebe ali shit happens, life goes on. Nikad ne znaš, možda nakon kaj te odjebe, možda sa hitnom pomoći nakon kaj ga pregasiš autom dođe najdivniji dečko kojeg si ikad vidla. Jesi kad razmišljala o tome? Normalno da nisi kad razmišljaš samo o tome kak čekaš.. Budi ko moja mama koja se sa svojih 45 godina, upravo razbacala na pjesmu iz reklame za LetGo. Prvo sam se smijala, al fuck it, rasplesala sam se i ja. Ostavi prljavo suđe još jedan dan u sudoperu. Peglaj kad ti se pegla. Imaš 40 kila previše- nisi debela, ak te neko pita reci da si plus size model, to je danas tak i tak u modi. Daj otkaz, zadnjim novcima kupi avionsku kartu i kreni. Pusti nek ljudi pričaju kaj žele, ti znaš ko si, kaj si, koja je priča iza tebe, ali nitko ne zna koja priča ga još čeka. Čeka ga ona priča koju sam napiše. Uzalud čekaš, ti je moraš napisati.
Ostavi loše stvari iza sebe. Nauči nekaj iz njih, nemoj ih zaboravit, al kreni dalje. Nemoj život shvaćat preozbiljno. Danas ti je super, sutra možda neće ni doći. Nema smisla čekati. Al na kraju krajeva se sve nekak samo od sebe posloži. Trepni, udahni, kreni. SAD!
** Skužila sam da sam malo depresivno ovo završila "danas ti je super, sutra možda neće doći..". Nemrem depresivno završit. Budi sretan, počinje sezona sarmi i iskreno se nadam da ove godine tata nebude zaboravio stavit rižu u meso. Happy sarma season y'all! :)
Post je objavljen 25.10.2017. u 16:44 sati.