Nekad su se u autobusin mogli otvorit prozori, a i pušilo se na zadnjin sidalima.
Najjače je bilo kad bi išli u Trst, bija bi pun bus žena, i na zadnjin sidalima nešto nas mlađarije. Naveče bi se utrpali u bus i krenili cilu noć se vozit do Trsta.
Još ne bi došli do Trogira a ekipa bi počela vadit spizu, smokije, čipsove, sendviće i pohane kokoši.
Jebate razumin ovo za grickat ali pohane kokoši, i to ne da bi ispohale prsa, nego je to bilo ka neki monstruozni kentakifrajdčikn, ispohale bi kvarat kokoši valjda u komadu i onda se kusalo to nako prstima i glođale bi se kokoši.
Ja mislin da je u svakom busu bilo barenko sto kila pohani kokoša, jerbo su se te kokoše ile cilu noć, i ujutro kad bi se došlo u Trst, i u vrime obida u onom parku kraj kolodvora, jebate ka da i je neko klonira u oni bunker od busa.
Uvik bi bila neka mater i ćer zajedno u busu, kad bi ponosna majka išla svojon miljenici kupit espadrile, carera rebe, i falše robedikapa majice na ponteroso, ka da je mala ebete, pa ne bi sama znala izabrat boju majica.
E te su nan bile najdraže, mi bi malu zvali da dođe sist s nama nazad, mater bi popizdila i jebala nan mater, jerbo ona zna šta bi mi s njenon mezimicon, onda bi se uključila neka od švercerica, i rekla ajde pusti malu neće jon oni učinit ništa šta ne bi tila, druga bi rekla, tebi je krivo šta tebe ne zovu, treća bi rekla znali bi oni šta će i sa staron, četvrta bi rekla, ka da bi njon bilo mrsko i nasta bi cili pičvajz, cili bus bi se svadija svak sa svakin, i ne bi se znalo ko tu koga jebe, i zašto.
I tako svaki vikend, švercali smo sve živo, autodijelove, karte za briškulu, petarde, rebatinke, upaljače, oćale.
Najjače je bilo kad bi ekipa oblačila šesnajst majica na sebe i tri para rebatinki, gori bi išli u nekin raspanutin postolama, i nekin štracama, a vraćali se u novin koledžicama, i cilon novon monturi, samo su nan etikete falile.
Mi profesijonalci smo uvik imali najmanje dvi one velike kutije praška, to je svak kupova, i kavu, ako nisi ima na granici dvi kutije praška i dva kila kave, iako se smilo nosit samo kilo, bija si sumnjiv.
U te kutije od praška smo švercali svašta, moga si i štop lampu od golfa uvalit unutra i zasut je praškon, prašak nisu nikad gledali.
Za dva para reba, četri falše robedikapa majice na ponteroso, tri para espadrila, i dva kila kave, tribalo ti je stopedesetiljada lira, to je bilo nešto ka šesto kuna, sad kad ditetu daš šesto kuna ono plače jer u Ripleya nema teba za manje od devesto kuna.
Eto ima bit da je prije bilo bolje mi smo išli u šoping u inozemstvo, a ovi danas idu u siticentaruan, i njiov ketakifrajdčikn je skup za popizdit.
Post je objavljen 22.10.2017. u 13:21 sati.