Često ne razmišljam o mladosti. Ne razmišljam snažno i bez ikakve želje, u tišini i strogoći svoje volje. Ne sjećam se žara, ne čujem otkucaje srca, ne znam više niti jednu jedinu pjesmu koju sam tada slušala. I ne čujem, čak, potpuno nerazumljive glasove koji mi baš ništa suvislo ne govore. Često ne osjećam trn zavisti u svom malom kutu, svojeg malog desnog oka koje baš nikada ne suzi, nego mu smeta vjetar. I nikada, baš nikada se ne pitam ništa, jer jednostavno nemam vremena za pitanja. I nikada, baš nikada, ne govorim samoj sebi da sam potpuno glupa. Jer sam divlja. Jer sam još uvijek nerazumna. Jer čemu pričati o životu takvim ljudima. Oni se krote. Oni se podučavaju životu. Sa njima ni ne možeš ništa drugo. Pa tako i ja, sama sa sobom, ne razmišljam više ništa i često, prečesto sada, niti ne činim više ništa.
Post je objavljen 02.10.2017. u 22:09 sati.