Ne vjerujem ni jednu riječ Hansa Christiana Andersena jer moj život više nalikuje knjizi Dante Alighieria. Iako ponekad sanjam Jane Austen priznajem da ispijam konjak u društvu Honoré de Balzaca. Jednom mi je prišao Samuel Beckett i pitao me zašto nikada nisam mogao smisliti gospodina Boccaccioa. Odgovorio sam u stilu Jorge Luis Borges i krenuo svojim putem kao što bi to napravila Emily Brontë. Znam da možda nisam Albert Camus ali se u svom gradu ipak osjećam poput stranca. Najbolje od sebe dajem kada pomislim da sam Paul Celan ili Miguel de Cervantes. Ponekad mi u noći dođe da nekamo otputujem pa nazovem Louis-Ferdinand Célinea i pitam ga hoće li i on ići sa mnom. Tada znam da ću ugledati Geoffrey Chaucera i Čehova na ulazu u moju zgradu. A Joseph Conrad, Charles Dickens, Denis Diderot i Alfred Döblin kartat će belu u zadimljenom kafiću dolje niz staru Vlašku. Moj najbolji prijatelj Fjodor Dostojevski predložit će da zajedno ispratimo Federica García Lorcu i vratimo se u da nazdravimo Gabrielu Garcí Márquezu. Već lud od svojih snova hvatam se za zadnju slamku spasa i vičem na Gogolja. Moja zadnja šansa je stari drug Ernest Hemingway. Ako mi ni on ne pomogne neće ni Nabukov, ni Orwell.
Post je objavljen 07.09.2017. u 09:46 sati.