Zadnjih si Tvojih dana dopustila, željela moju ruku–pomoćnicu, oslonac u svome već otežalom kretanju…
Bilo je to ostvarenje prisnosti i neizmjernog povjerenja, kad sam nemoćno, a beskrajno želio da budem Ti, a Ti da s mojom željom preuzmeš i malo snage…
Sada zatvorenih očiju zamišljam, maštam Tvoju dragu blizinu, miris Tvoje puti, dodir Tvoje ruke i postajem zdvojan, biva mi teško, preteško, postaje mi teško, zdvojno, preteško…
Sve uokolo je samo mukla praznina, iako je tu Tvoja maramica, tik-takva urica, Tvojom rukom skinuta, na stolić odložena moja -Tvoja narukvica . Bez Tebe je sada tu samo preostala bešćutna, pusta praznina … Ti mi nisi tu…
Slatka je sad i moja bol jer ju prouzrokuje moja čeznja… O, da Te barem mogu dozvati, makar samo u snu…
Post je objavljen 21.08.2017. u 13:12 sati.