Osećaš li,
kako su tišine tužne i nemirne
i način na koji govore,
kako skrivaju i stežu,
u nepovrat nose
svaku reč koju sam ti uputio?
Osećaš li,
kako su laži večne i drhtave
i koliko razdiru i paraju
ovo malo istine i nade
kroz koju dišem
i pažljivo u uzdah umotavam?
Osećaš li,
kako koraci odzvanjaju i gube se,
nesigurno u bezcilj odmiču,
u neki nepostojeći svet,
gde tragovi nikada ne ostaju
kao mapa da ću se nekada vratiti?
Osećaš li,
u svojim grudima propast i žal,
koji vešto skrivaš kao kaznu
osmehom zatrpavaš,
bojeći se priznanja
koje ti u mislima živi
kao večito trajanje?