ne mogu se nikako mislima odmaknuti od ovih požara, barem ne dok mi se muž ne vrati s puta u jednom komadu, ionak sam uvijek na iglama čim sjedne u taj kombi, i čak mi je malo i smešno, ono, ironično, kak on baš uvijek ide tam negdi di je neko njesra, onak, jednom su, zbog neke glupe tekme visokog rizika morali sakrit kombi, skidat mu tablice, i izrađivat si plan evakuacije s pozornice ak se nekaj zakuha nepredviđeno, a sve to ide u rok službe, ko i taj fićo vatrogasni, meni je skroz simpa, dobivam ideje za napravit neki crtić orginalni, kakav " Hrabri Sem ", nebi mu bil ni do koljena, našem Fići Dići, tak sam ga nazvala, jer treba se dićiti kako i su ljudi u stanju i sa, blago rećeno skromnim sredstvima biti efikasni preko svih granica mašte i kreativnosti, pa zašto čuvati taj potencijal sebično samo za sebe, treba ga podijeliti, možda i još kome pomogne.
razmišljam si tak kak bi ja uopće reagirala u nekoj takvoj situaciji. razmišljajući o tome gledala sam se na kaj ličim. ja sam za po doma uvijek u nekim dronjcima, flekava, zgužvana, šlampava i naherena. pa da sad taj tren moram izać iz kuće, prvo, dijete mi je u gaćama, znači, prvo bi njemu morala dohvatit nekaj, pa bi ja ostala kak jesam, eventualno bi uspjela uzet one tenisice koje mi stoje vani, one s kojima idem u vrt, ajd, bar su udobe kolko su razvaljene. onda, kaj bi se ja sjetila uzet, novčanik, valda bi, uglavnom je u ruksaku, al neke papire, to neznam ni di mi je, i koje papire, jer ti trebaju papiri uopće, lova, treba ti lova, znači, u dve i pol sekunde i manje, morala bi uzet ruksak provjerit jel nutra novčanik, biti dovoljno prisebna da se sjetim di smo stavili lovu ( kak je Č honorarac često taj honorar dobi na ruke u drugoj valuti, ak je ima puno, dio odvojimo odmah za račune, pa spremimo negdje na sigurno, a dio koji ostane, onaj manji, stavimo negdje di nam je pri ruci za dućan i to, pa bi se lako moglo desiti da se potpuno zgubim u tom traženju love, tak da sam na kraju zaključila da bi bilo najbolje da lovu opće nemamo u tom trenutku ), druge papire, valda možeš zvadit naknadno, možeš li, i ugovore od osiguranja, kredita i to sve, nemam pojma, falabogu, nemam baš neku tešku imovinu, a i na kraju krajeva kad spašavaš goli život jedino ti je bitno da ti dijete nije sasvim golo. jaknu, uzela bi, nadam se jaknu, neku deku, šal, jastuk na kojem Fran može spavat....
na kraju sam zaključila kak bi bilo pametno imat takav jedan ruksak spremljen onak za svaki slučaj negdi blizu vrata i to je to, jer, nema šanse da se snađeš u toj situaciji i sve obaviš kaj bi trebalo. tak sam si bar razmišljala.
ne mogu si, uopće to zamislit.
znam da živ čovjek sve prebrodi i nisam preveć opterećena imovinom, al, ono, kad ti baš sve izgori, sigurno nije fora počinjat ispočetka.
ima ta jedna igra koju se klinci jako vole igrat, a mene je naučila moja učiteljica koja je bila i voditeljica izviđača. zove se: " potres, poplava, požar ". i pravila su vrlo jednostavna, iako bi tebala biti puno složenija, to sam isto zaključila. dakle, klinci trče kak žele, al ja više volim da trče u krug, zbog sigurnosti, jer kad trče drugačije uvijek postoji mogučnost sudara u kojem mogu stradat glava i nos, pa kad veliš: Potres! trebali bi se sakrit pod stol, stolac il štok. jednom mi se desilo da sam stvarno pomislila kak je potres i to ujutro dok smo još pile kavu, opuštene, taman nekak u ovo ljetno vrijeme, kad je sve, više manje opuštenije od uobičajenog, i tada mi je, sjećam se, prošlo kroz glavu, čovječe, kaj bi ja napravila s tom decom da je, nedajbože, stvarno bil potres, gore, na katu, izlazila van s njima, pa da sve po njima popada, postoji protokol, naravno, za takve situacije, al jedno je crno slovo na papiru, a drugo stvarna situacija, ja bi pratila kaj rade iskusnije kolegice, to je jedino kaj bi mogla, oslonit se da ne neko spretniji i pribraniji od mene same, znam da bi spašavala djecu, u to ne sumnjam, al, dal bi to bilo ispravno, u to baš i nisam sigurna. trebale bi puno češće, zapravo, ikad, jer, u ovih desetak godina kolko radim svakak smo se stručno osposobljavale, al te vježbe evakuacije u slučaju požara, poplave il čega već ( za potres sam gotovo sigurna kak je najpametnije fakat ostat ispod nekog stola il štoka, sam kaj ne postoji takav ispod kojeg stanemo nas pedeset ). e, sad, ta igra, o kojoj sam govorila, kad veliš: Požar! djeca idu u vodu, mislim, to je igra koja se igra u dvorani il na dvorištu, i naravno da mi nemamo bazene u koje onda oni idu, nit je to moguće, neg im stavimo plave strunjače na koje se onda oni sklanjaju, pri čemu se ono baš jako zabavljaju i uživaju u tome, a najdraže im je kad veliš: Poplava! jer se onda smiju penjat di ih je volja, ne baš na prozore i lustere, al na švedske ljestve im je poseban gušt. naravno, ni to baš nije realno, iako, sviđa mi se ideja da se djecu kroz igru nauči kako se ponašati u tim kriznim situacijama. neznam tko je tu dotičnu igru smislio, al, velim, naučila sam je jako davno i sjećam su kroz moje školovanje puno više vremena trošili upravo na takve nekakve vježbe kroz koje smo često morali prolaziti, dok je danas bitnije da djeca u vriću znaju imena planeta sunčevog sustava i boje zastava egzotičnih zemalja, što, kao spoznaju ne želim omalovažavati, samo mi se čini da smo u toj silnoj spoznaju pogubili taj praktični element koji nas jedini može spasiti.
dakle, apeliram onima koju su zaduženi za taj novi obrazovni kurikulum da vode računa i o tome, jer, ništ nam nebu značilo da su nam klinci seksualno osvješteno obrazovani, ak se nismo ni potrudili naučiti ih kak da se snađu tijekom neke elementarne nepogode. a, bome i nas koji skrbimo o njima nebi škodilo.
sreća moja da djecu i bedake spašava i sam Dragi Bogek.
Post je objavljen 20.07.2017. u 16:57 sati.