Opet me budiš
u pola sedam,
ispisujući,
po leđima mi,
neki čudan znak.
Pokušavam misao
tvoju pogoditi,
svoju zadržati,
šuteći,
praveći se da spavam.
Ali moja se rasplini
u trnce,
što od tjemena me
do nožnog palca prođu.
Blagi drhtaj
budnost mi odaje,
dok usnama se
uzduž kičme penješ.
Opet me budiš
u pola sedam
i pobjeđuješ
misleći me...