Ponekad se čini, sve je masta.
Pa prekine sutnju ova dusa tasta,
Ja sam jos jedan slomljeni lutak.
Sve imah nekad, nikad svoj kutak.
Ponekad se čini, iluzija i fijasko.
Sve je izopačeno i vanzemaljsko.
Pa trosim snove, nista ne vrijede.
Sreća da slijep sam pa ne vidim sijede.
Ja sam u perfektnom vakumu stasao.
Jednom sam sve svoje nadglasao.
A sada pjevam bez glasa i tona.
Dok s tornja prijete crkvena zvona...
Post je objavljen 07.06.2017. u 12:19 sati.