Da se odma razmemo, svi smo se rodili uglavnom jer su nam mame bile trudne a i zato kaj nas nisu pobacile na vrijeme!
Moja rahmetli majka se rodila zato jer je deda htel sina i rekel je baki, svojoj ženi, da bu rađala dok ne rodi muško, pa se i to na kraju rodilo. Dakle mamu niko nije htel.
Moj tata se rodil jer jer se deda Alojz zanesel, napravil dete 16-godišnjoj curi i kad je zbrisal natrag u Slovačku više se nikad nije javil, a moj ćaća je s 2 godine starosti završil u domu što se posle dost vidlo na njemu, no nebitno sad i tu.
Moji su se starci nakon 8 godina hodanja oženili jer je staroj dopizdilo, rekla je oš neš, široko ti polje, a to kaj je stara bila napredna i rodila brata 2 meseca nakon građanski zaključenog braka, to nju nije diralo. Ona bi digla i triangl dece da ih je rodila, ta se nije dala smesti. I bilo bi bolje da se nikad nije udala, bar ne za mog ćaću.
Mene stari nije htel, vizionarski je skužil da još jedno dete nije potrebno.
Moj bivši nikad nije saznal ko mu je otac a onda me nateral po besplatni pravni savjet htel je tužit mamu kaj mu ne veli ko mu je tata. Gleda mene advokat, gledam ja njega i ja tiho - jer me bilo sram, a on sav bledi, skup velimo: Pa možda gospođa mama ni ne zna ko je otac njenom sinu. Još je dodal gosn sudac da ima 30 godna radnog staža i da je čul da se ljudi tužiju oko alimentacije, ne/priznavanja očinstva i slično, al da dete oće tužit mamu jer mu nije rekla ko mu je tata, da to prvi put čuje. Da jest zakonski opravdano ali da je s 25 let kasno, moglo se do 23 godine starosti deteta (mog bivšeg).
Naše se prvo se rodilo nakon 2 godine braka jer se u braku naime i deca dogodiju, nije me uspel nagovorit da abortiram a kaj mi je u trudnoći izvodil ne želi ni blog znati i ko kruna svega me dete posle 20 godina pita u prepunom tramvaju: Mama, ma zakaj si me rodila!? Taj ton mi je još u ušima ko i prvi plač po rođenju, to ne zaboravljaš, a moj Bože, ako te ima!
Oprosti dete, nebum više nikad!
Drugo nam dete, koje isto nikak nije htel, osvetilo za sve, još mu ide, razlozi su oni koje ukratko opisuje Tolstoj prije dosadne priče o Ani Karenjinoj. Kad je toj noćnoj mori od braka došel konačno kraj, bivši koji nikak ni htel imati decu, našel neku jadnicu i napravil joj treće dete, i ona već ima dvoje, u svakom slučaju je treća po redu, s obje strane. Daj si zamisli majkumu ići napravit dete ženi koja je dost prešla 40 godina, samo da bi ju vezal za sebe, koji će to otac biti (treći put) naravno i dalje nezaposlen.
Pa me pitaju kak to da još nisam baka, reko nadam se da nikad ni nebum. Ko ide rađati decu koju druga strana ne želi!? Koja deca, koji bakrači. Di su ti očevi, naprave dete pa ne pitaju za njega pa se ko fol miriju sa ženom i naprave joj još 7 komada dece, danas sam srela jednu takvu. 7 ih je napravil mireći se, tome je 10 gdoina možda ih još 7 imaju. Da se dogovorimo: Moš se i s crnim vragom pomirit, ne moraš mu dati da još jedno dete napravi!
Kad čujem Pismo ćali od Vukova, svaki put gutam knedle i mislim si koliko je taj ćale potreban djetetu. Tatu se voli. Dok je još bil kolko tolko pri nekoj pameti tata mi je čital priče, mama je tvrdila da to nije nikakvo žrtvovanje, leži i čita. Krivo, moj bivši nije nikad ni jednu pričicu pročital. A ja se sećam kak je moj tata mirišal, onak pritisnuta uz njega, pa mi je to bilo štos kak on drukčije miriši od mame i kaj si imal kaj za zagrliti, ti mali a tata je bil komad čoveka. A kak je čital... A svašta mi je čital, tu sam naučila turcizama i slovenštine i svega. Da se rastala na vreme sve bi uspomene bile lepše a život bez njega lakši. Samo to predškolsko doba pamtim kao nešto lepo od njega.
Ma di ste, očevi, di su ti muškarci koji buju opće priznali dijete bez neke DNK analize i/ili plaćali alimentaciju. Kolko bi mi svi bili drukčiji da smo imali muškarca za oca a ne samo izluđenu mater kojoj se sve i sva prigovara, i pljuske (nježnosti se ne broje) i nervoza (imaš 10 kn a frižider prazan, pa izmisli jelo), koja odricanja i poniženja, koji strahovi i borba da se dete zaštiti od društva od vrtića do faksa, onda ga još i zaposli!
Kad je moj prijatelj prvi puta opće došel k nama doma, nakon moje rastave dakako i upoznal moju decu (sam ih ima četvoro i požrtvovan je otac) moje se starije dete rasplakalo i reklo: Otišel je otac kojeg nikad nismo imali. Pa su deca plakala u sobi a ja u kuhinji.
Post je objavljen 21.05.2017. u 18:55 sati.