veli mi frendica, koja se bavi tak nekim, za mene, aktivističkim aktivnostima, jer, ja za njih ni neznam, obzirom da furt nekam jurim, pa nemam ni vremena za tak nekaj,
makar,
jučer sam malo stala na Trgu s kolegicama koje su se okupile u ime vapaja protiv mobinga na poslu,
pa mogu samo žalosno konstatirat kak mi je bilo jako glupavo tam stajat, jer bilo nas je tolko malo da smo zgledale smešno, a kraj nas su prolazili turisti, tak da smo još i k tome zledali ko neka atrakcija,
ono,
ovo Vam je Ban Jelačić, ovo Manduševac zdenac, a ( samo ) ovo radnice koje neko negdje tlači na poslu, vite kak smo mi jedan divan grad, kod nema ni potlačenih radnika,
tak mi to nekak sve skup bilo više smešno neg kaj drugo, a najviše sama sebi, jer znam koliko žena se na svakodnevnoj bazi žali na maltretiranje na poslu,
a sad kada su imale priliku to i javno pokazati, te se barem jednim mirnim, dostojanstvenim okupljanjem pokušati izboriti za sebe nema nigdi nikog, dok bu već sutra kukala o svojim problemima.
eto,
upravo to je taj naš problem.
kao da smo čipirane da šutimo, trpimo i radimo i jamramo.
da, jamramo tam negdi u kutu, sebi u bradu, frendici na kavi il tu na blogu,
i to nam je domet naših aktivnosti.
ono kaj me još više nekak oneraspoložilo vezano za tu temu je ta neka nekolegijalnost.
sve je okej dok se ne dešava meni.
da, da, jako mi je žal, al kaj ja tu mogu, uglavnom su neki naši izgovori samima sebi.
nemamo tu neku kulturu zajedništva, empatija nam nije dovoljno razvijena da bismo se pomakli s mrtve točke i zato nas je i lako gazit. nikakav problem zgazit čašicu nezadovoljnih ženskica koje ovak i onak ništ drugo ne rade nek se samo zafrkavaju zdecom, malo poigraju, pa piju kavu ( kakva je vrlo česta percepcija zanimanja vrtićkih teta ), i još k tome se žale, a nit ne rade puno radno vrijeme ( još jedna velka predrasuda koju je jako teško promijeniti u percepciji promatraća ).
i, tak, ništ, tam se sa zapada počelo fest crnit, a ja bez kišobrana, naravno, nošenje kišobrana je meni velka tlaka, no opet ne uživam ni kad me operu ovi proljetni pljuskovi, pa sam se pokupila na tramvaj za doma.
ionak je već bilo jako kasno, bila sam na predavanju o AB target=_blank>asertivnost koje je trajalo više od četiri sata nakon odrađene jutarnje smjene, pa sam već i bila malo ispražnjena.
razmišljajući o toj asertivnosti sretnem na okretištu tu svoju frendicu koja me nagovori da sjednem malo s njom na kavu u neki novi kafić, pa mi između ostalo ispričala kak je uspijela s još nekim ljudima iz kvarta sprijećiti nakanu da se zbetonira potok Črnomerec i pretvori u cestu.
i to samo zato jer nekome tko želi nekaj izgraditi tam negdje na tom potezu treba pristupna cesta koje nema, pa kad je već nema nije problem uništit potok i sva živa bića kojima je prirodno stanište kako bi taj neki koji ima love imal i svoju cestu.
ono zaista ružno u toj njenoj priči je način na koji su se ti nadležni prema njima ponašali.
između ostalo rekli su im neka se dobro udaju, pa tek onda bave tim humanitarnim radom, jer da kaj bi one htele,
pa to je prirodni interes kapitala i njeovog izma.
nisam se više mogla duže zadržati s njom, al razveselila me vijest kak se odlučila udati, te povodom toga upravo mene odabrati za kumu,
a ja sam joj, kao njena buduća kuma rekla neka si još jednom jako dobro promisli želi li to zaista, jer sam nekak osjećala kak mi je to neka prva dužnost u toj svojoj ulozi i službi.
posle sam si u busu još malo razmišljala o svemu tome.
fakat,
ona se bavi drugačijim svojim poslom, ima vlastitu udrugu i samim tim ima vremena za prosvijedovanje i utjerivanje pravde,
dok sve one druge ženskice koje rade na takvim radnim mjestima gdje je već kao pod normalno doživljavati mobing ili bilo koju drugu vrstu šikaniranja i ponižavanja jednostavno nemaju vremena za okupljanja, pa čak niti ako je i u svrhu ukazivanja na taj, nažalost, sve više rasprostranjen fenomen koji se događa puno više upravo nama ženama, ako je za vjerovat statistikama, a poznato je kako je statistika kao sarma: nešto zelja, malo riže i mesa u tragovima,
a, ak se dobro udaš onda ti svekrva pošalje domaću raštiku.
prema tome,
poruka koju šaljemo mladim curama bila bi kako je ključ do sretne kućanice je naći dobro(g)stojećeg muža,
pa se onda bavi, mila, čim god te volja.
ili ti preostaje dobro staro provjereno jamranje, kukanje i zanovjetanje
do ne savladaš sve vještine asertivnosti pomoću koje mjenjajući sebe
možeš mijenjati i svijet oko sebe.
Post je objavljen 12.05.2017. u 09:15 sati.