Word, dvije litre Lowenbraua, zapravo litra, boca koja je nekom ostala na rođenanu. I tri cigarete, mlađa sestra mi ih je dala, kaže „skupila je od bakše za kutiju“. Sjeo sam na HNK. Nakon posla na kojem sam si izračunao financijski plan i shvatio da ja zapravo nemam plan. Nemam ni kune. Gladan sam, ali kažu da je i piva hrana. Nju sam pronašao, to me veseli. Šaljem po stoti put Jasni (mami) poruku, da uplati bar nešto, da sam gladan, a ona „sutra te zovem“. Nikad nije nazvala. Radi u Njemačkoj i da ima dugove, ali baš da ne može odvojiti ni lipe? Dobro, valjda nema.
Volim svoj faks, htio sam upisati dramatrugiju jako dugo, potrudio sam se. Sad, na drugoj godini, kad nema više one stipendije, ja ne mogu, ne čitam, radim sve samo da napravim. Danas sam preselio u drugi stan, ne znam kako ću ga platiti. Dom ne mogu dobiti jer sam iz Zagreba, a i imam psa. Možda neki skvot? Nemam pojma.
Sad, sjedim i vraćam film, nisam s deset mislio da ću s dvadeset i jednom biti gladan, nositi ofucane tenisice i žicati cigarete. Ja sam dno društva. Dno. I taj aktivizam, za što, koga? Pa ja sebi ne mogu osigurati kruh na dan. I veza, kako mogu biti u vezi, odnosu s nekim, ako ja nemam ni lipe. Ne može mene moja partnerica hraniti, to stvara probleme u vezi, strah, nepovjerenje.
Ne znam što bih trebao učiniti.
Nemam nikakve ideje.
Mogu pauzirati godinu ili se ispisati s faksa i jednostavnoo uzeti tacnu u ruke, isto ono što radim od svoje petnaeste. Možda bih plakao, siguno bih, ali ne želim da netko naiđe. Nemam pojma što bih rekao tom nekom. Da sam gladan? Da ne znam kako dalje? Da razmišljam sjebati sve svoje snove za koje sam se trudio ili si oduzeti život?
Nemam pojma.
Želim samo malo stati, prestiti trčati s posla na posao i to je to. Ionako mi ti poslici ne pomažu platiti sve što bih trebao. Leći i ostati tako dva dana. Samo malo slopiti oči i ne misliti.
Post je objavljen 29.04.2017. u 20:06 sati.