Marketing
Sajam dragog kamenja
Kažu mi - u Spaladium areni je nekakav sajam dragog kamenja - aj dođi. Idemo čoporativno. Nakon sajma možemo na ćevape.
Čitajući SMS poruku nisam znao hoću li se smijati ili plakati. Pred očima mi se trenutno uobličio prizor čopora dragog kamenja koji strpljivo čeka red za ćevape pred kantunom Paulina. Smaragd će malu porciju s kapulom. Ametist veliku s kajmakom. Rubin dakako s ajvarom. Dijamant neće s ničim. On se gnuša ćevapa.
Sajam dragog kamenja? I to baš u Spaladium areni? U onoj sklepotini od nedragog betona iz koje strše ruzinave žice? Ne bi tu škatuletinu uspjelo uljepšati ni deset sajmova umjetnih gnjojiva a kamo li dragog kamenja. Uostalom, nisam baš neki tip od dragulja, drangulija, nakita, đinđa - minđa i tome sličnoga. Da su svi kao ja, ta bi grana ljudske djelatnosti posve izumrla. Časna gospoda Cartier i Swarovski bili bi nepoznati široj javnosti, svoje zlatne dane vjerojatno bi provodili igrajući domino u domu umirovljenika.
Da, shvatili ste, nakit nije moj đir. Koliko god Mišo the God inzistirao na onoj - Dalmatinac nosi lančić oko vrata - sa žaljenjem sam konstatirao da mi takav uteg nije odveć potreban. Vjenčani prsten se na mome prstenjaku nije baš najbolje snašao, a od ostalih zvizdarija najbliže sam bio rećini u uvu, ali sam se i te ideje na vrijeme okanio. Jednostavno - oduvijek me pratio osjećaj da čak i ako stavim nekakav komadić nakita na sebe, da će mi se iskriviti, slomiti, otpasti, da ću ga izgubiti u roku ekspres. A gubiti ne volim.
No, usprkos svemu, pred sobom sam imao slobodno popodne pa sam rekao - zašto ne? Ajmo do te Sablaznium arene da malo promuvamo, vidimo šta ima i tako to.
Ubacio sam u prvu i krenuo. Prvih dvadeset i sedam metara prošao sam bez ikakvih problema. No, već pri priključenju na cestu koja vodi prema Splitu - opći metež. Sve je raskopano, prekopano, portabl-semafor propušta kolone naizmjenično. Mislim - trebao bi propuštati, ali očito iz nekog razloga to ne čini. Sve se zaštopalo. Altroke Šengen. Ništa, umjesto lijevog žmigavca dajem desni, pokušat ću obilaznicom.
Pri dolasku na obilaznicu shvaćam da nije meni jedinom takva ideja pala na um. Krkljanac na kvadrat. I zaobilaznica je raskopana, prekopana, semaforizirana, terorizirana. Svi trube, viču, psuju, ne pomiču se ni centimetra. S radija pozivaju vozače da se naoružaju strpljenjem. Hm, ne znam čime su se ovi oko mene naoružali, ali strpljenjem svakako nisu. Ništa pomislih, kad sam već tu, idem uokolo kole, pokušat ću malom cestom preko Zagore.
Mala cesta preko Zagore srećom nije bila raskopana. Pojurio sam lako i slobodno, vozeći veleslalom između kozjih brabonjaka. Jest da ću ovako napraviti dvadesetak kilometara više, ali opet računam - neću previše kasniti na to drago kamenjarenje. I sve je bilo dobro dok se iza jednog zavoja nije ustobočio znak - STOP - zabrana prolaza. U prilogu objašnjenje - Zbog izvođenja radova miniranja ili razminiranja, vozila se propuštaju po petnaest minuta svakog punog sata. Pitam radnika sa crvenom zastavicom kad će napraviti idući propust a on pogleda u sunce i kaže - neće tako skoro. Možda neće uopće. Super!
Naoružan strpljenjem, pomislim još jednom, kad je već takav dan i kad sam već ovdje, najbolje mi je opalit prečicu od Trogira do Splita preko Benkovca i Obrovca! Okej, stotinjak kilometara više ili manje, zar je to problem? A putem možda smislim i slogan - Dragi turisti, dođite nam i ove godine u velikom broju! Upoznajte izbliza narod koji je cestama dao sasvim novi smisao!
Uglavnom, sticajem neobičnih okolnosti, tog sam se dana umjesto na Turskoj kuli, našao na Tulovim gredama!
Ponekad se bolje ne opirati već se jednostavno prepustiti rijeci neka te nosi. Pa kakva god ona bila. Drago kamenje mi je ovoga puta očito bilo suđeno.
Post je objavljen 14.04.2017. u 08:42 sati.