Jer se kraljem našim čini,
Te Cezarov on puk buni:
Ne imamo mi sad kralja,
Neg' slušamo svi Cezara."
Cezarom mu zaprijetiše
I još k tomu podmitiše.
Pilat htijuć njim' ugodit,
A zlo blago sebi dobit',
Izvede ga tad Pilate
Na sud mjesto Litoštrate.
Blizu ura šesta biše
Kad Isusa osudiše.
Pilat puku govoraše
Da pravedan on bijaše,
Te se umi tude vodom,
Opra ruke pred narodom.
Kada Pilat ruke umi,
Reče da ga svak razumi:
"Kad na moju sada ne bi,
Propnite ga vi po sebi;
Nahodim ga bez krivine,
Nije pravo da pogine:
Čist od krvi hoću biti
Koju ćete vi proliti;
Nit' uzimam na se toga
Krv čovjeka pravednoga,
A vi ćete pak viditi
Što će vam se dogoditi."
Tad Židovi dotekoše,
I Pilatu svi rekoše:
"Krv njegovu mi primamo,
Svrhu djece uzimamo."
Sami sebe osudiše
I ludo se izgubiše.
Pravedna ga Pilat htješe.
Upisano ime biše
Da se Isus zovijaše,
Kralj židovski da bijaše.
To Židovim' žao biše
Te Pilatu svi rekoše:
Da to pismo on ne piše,
Jer židovski kralj ne biše.
"Ja sam tako dobro pis'o,
Ne promijenih svoju mis'o."
Osudu mu tude štiše,
Pred svim pukom nav'jestiše.
Konopom ga pak vezaše
I križ teški nosit' daše.
Umiljeno taj križ primi,
Zagrliv ga pođe s njimi.
Sav puk za njim tecijaše,
Vidjeti mu smrt željaše.
Mnoge žene tu bijahu,
Za njim plačne sve iđahu.
Obazre se Isus na nje
Te im reče tužno stanje:
"Ne plačite, žene, mene,
Neg plačite same sebe,
I plačite sinke vaše
Koji mene na smrt daše,
Jer će vrijeme brzo biti,
Tužno ćete govoriti:
Blažene su ne rodivši
I prsima ne dojivši:
Planine se oborite,
Te nas žive pomorite.
Kad vam budu grad posjesti,
Djecu ćete svoju jesti:
To će vam se sve zgoditi,
Ne htjeste se pokoriti."
Isus reče govoreći,
Pođe putem križ noseći.
Za njim Majka gledijaše.
Sva se suzam' oblivaše.
Prignu Isus glavu dračnu
Da ne vidi Majku plačnu.
Priteče mu tužna Mati,
Al' ne može njeg' poznati;
Jer nagrđen vele biše,
S razbojnicim' tad iđaše;
Nego Ivan tu doteče,
"Gle ti Sinka!", Majci reče.
Kad Marija Sinka zgleda,
Studenija bi od leda;
Padne pred njim tu cvileći,
Sinu svome govoreći:
"Postoj, Sinko, dušo moja,
Žalosna je Majka tvoja,
Da te zgleda tvoja Majka,
Na čas ovi od rastanka."
Isus Majku tad vidjevši
Pade k zemlji križ pustivši,
Suze poče s njom roniti,
Majci svojoj govoriti:
"Ti se, Majko, prenemagaš,
Meni veću tugu davaš.
Neka, Majko, muku trpim,
Neka mukom svijet otkupim.
Ako ćeš mi pokoj dati,
Nemoj, Majko, već plakati."
Tada Gospa progovori,
Sinu svomu odgovori:
"Ajme, Sinko, što to reče,
Kakve l' riječi sad izreče?
Ti umireš, dušo, moja,
Što će tužna Majka tvoja?"
Tu na zemlji Isus staše,
Već križ nosit' ne mogaše.
Tad Židovi pritekoše
I Šimuna privedoše,
Daše njemu križ nositi,
A Isusa zlo voditi.
Majku s njime razd'jeliše
I još više rascviliše.
Tu Isusa povedoše
I na mjesto dovedoše
Kalvarija što se zvaše,
Gdje puk skupljen vas bijaše.
Tude na križ s njim udriše
I sve rane povrijediše;
Probodoše ruke noge,
Zadaše mu tuge mnoge.
Ponoviše njemu rane,
Krv poteče na sve strane.
Od tolike tad bolesti
On proplaka vele dosti.
Tad bi propet sin Marije
Na vrh gore Kalvarije.
Kada Gospa blizu dođe,
Već na križu Sinka nađe;
Sva od tuge tu drhtaše,
Uz križ ruke uzdizaše:
"Ajme, Sinko. što to činiš,
Što me na križ svoj ne primiš;
Primi, Sinko, na križ mene
Nek' i moje lice vene,
Da na križu tebe družim,
Pored tebe da ja tužim!
Vidim, Sinko, da skončavaš,
Tužnu Majku kom' ostavljaš
Isus Majku kad slušaše,
Veću muku tad imaše.
Prem' na križu visijaše,
Plačnu Majku on tješaše,
I videći da se muči.
Ivanu je preporuči:
"Evo t' Ivan moj predragi,
Nek' ti bude sinak blagi,
A ti budi njemu mati,
i sinom ga počni zvati."
Ivanu se pak obrati:
"Evo t', Ivo, moja mati,
Sad je imaš ti primiti,
Nek' je tvoja nova mati;
A kad budem izdisati,
Ne daj Majci križ gledati."
Gospa Ivu tad grljaše,
Suzama se polijevaše:
"Zdrav mi budi, novi sinu",
Sve veselje Majku minu.
Ivan Gospu tad tješaše,
Vas se suzam' obl'jevaše.
Magdalena vapijaše,
Križ Isusov zagrljaše:
"Oh, Isuse, meni prosti
Što sagriješih u mladosti."
Isus tada vapijaše
Ina križu put' iskaše.
Tu Židovi pritekoše,
Žuč, kvasinu donesoše,
Spužvu jednu napuniše
Pa Isusu piti daše.
Kad okusi, ne htje piti,
Nego Ocu govoriti:
"Svršen mi je trud i muka
Što je podnih za grješnika,
Sad te, Oče, vele molim
Za svu muku kom se bolim,
I za ljubav ku mi nosiš
Da ovomu puku prostiš.
Post je objavljen 11.04.2017. u 17:58 sati.