"Šta sam sebi uradio? Odličan učenik, pametno dijete..."
Sinoć iz druge smjene planirao sam ostati na poslu i spavati tu na stolicama da bih ujutro u prvu lagano posao odradio pa možda koji satić ranije izašao. Međutim ne bude sve kako se isplanira. za tren oka sam se posvađao sa prijateljem, kolegom na poslu s kojim radim 10 godina. Pale su teške riječim psovke i ja sam se spremio i krenuo pješke prema autu koji je bio u drugom gradu, oko 15 km. U 2 sata poslije ponoći na putu dva puta me i policija zaustavila - kažu "čudno im da netko u ova doba ide pješice negdje".
Sad kad razmislim ne znam ni gdje bi sa sobom tih par sati ranije da se nije dogodilo nešto prije nego li ću doći na posao. Pred ulaz u firmu čekala je ona na mene...
Ima tih ljubavi u životu, pamtimo od ranih godina pa do smrti, prepričavamo ih, opjevavamo.
Prva ljubav ili ona s kojom ostarite.
Kažu da sestrinska ljubav prema svome bratu nema granica.
Ipak ima ona jedna opet malo iznad svega toga.
Majka.
Da.
Zvala je jadna žena, slala poruke, ubjeđivala me, objašnjavala, krivnju preuzimala, šta god zaželim - samo da se vratim kući, da me vidi. Ma koliko sam "sin razmetni", koliko god da sam sagriješio, koliko god da sestra i brat su u podređenom položaju jer ona misli samo na mene i puna su joj usta moga imena - željela je samo jedno - da dođem kući.
Nedavno je bila tolko ljuta na mene da me je dočekala u kući i odmah me natjerala u sobu, bacila mi torbe i rekla "kupi se i seli iz kuće"!
Sačekavši me pred ulazom firme nije puno okolišala nego je odmah udarila na glavne adute. Ona me najbolje poznaje, zna s kakvim gadom ima posla i mora ići ALL IN da bi me pogodila i izazvala neku reakciju. Dugo sam razmišljao o svemu i nakon svađe sa kolegom jasno mi je bilo da je to to, da me to tjera da idem i vratim se...
Otac reče slugama, da priprave veliku gozbu i zakolju ugojeno tele, "jer sin bijaše mrtav i oživje, izgubljen bijaše i nađe se!
(Lk 15, 24).