Pregled posta

Melin

Kad malo bolje razmislim, sve je i počelo nekako čudno. Krasan dan na izmaku ljeta stvorio je tu iznenadnu i neodoljivu želju."Opsesivno-kompulzivni poremećaj"- kako bi zlurado prokomentirala najdraža u stilu priučenih Kozmo-psihoanalitičarki.

Bilo kako bilo, nešto kasnije već sam krotio pedale bicikla i jurio u pravcu Podsuseda. Iz slušalica mp3 playera poticajno je treštalo "Idem tamo gdje je sve po mom", a ja sam se osjećao tak neobično lagano, slobodno, nesputano. Prolazim kroz tunel a zatim pohlepno pogledom pretražujem riječni tok i zelenu deltu preda mnom. I onda, kada sam već detektirao željeni cilj shvaćam razlog tog lepršavog osjećaja. Naime, nešto uistinu važno i neophodno za ovaj izlet - ribički pribor - ostavio sam doma u predsoblju.

I kaj sad?

Lepe ti je, lepe ti je . .

Ležim tako u travi uz obalu Krapine te pomiren uviđam kako je taj iznenadni propust stvorio zapravo neku novu kvalitetu. Da sam došao oboružan priborom sada bih do guše bio zabavljen štapovima, sistemima, mamcima i prihranom. Ovako sam mogao doslovce pustiti mozak na pašu i neopterećeno uživati u prirodi i pitomom krajoliku.
Za razliku od često prebukiranog i vegetacijom bogatijeg dijela od željezničkog mosta do ušća, ovdje Krapina teče mirno i predvidivo, obgrljena skladnim obalama nasipa. Svud uokolo prostiru se livade i njive obrubljene čipkom obraslih rukavaca, sve do zagorskih bregova u daljini i šumovitih obronaka Medvednice. Ispred mene Zaprešić, naziru se Jelačićevi Novi dvori a iza pod Susedgradom, podsljemenska sela; Poljanica, Jablanovec, Ivanec Bistranski..Ribiča nigdje, tek marljiva obitelj kraj traktora prevrće sijeno.

- Nebu dobro, laste čist nisko letiju..- slušam zabrinuti ženski glas. Na nebu pak niti oblačka. Zrak je zasićen mirisom kukuruzovine, buča, sijena i benzina. S obližnje magistrale i nadvožnjaka dopire povremeno brundanje automobila.

Ležim tako zabavljen igrom osjetila, nekako prisutan i odsutan istovremeno, testirajući usput granicu izdržljivosti naspram opsade nasrtljivih žutih mrava. A onda - buć! Uspio sam u djeliću sekunde pogledom ispratiti zlatnožuta leđa šarana špiglaša kako poniru usred vira.
- Hm, ipak šteta - zaključujem, uništavajući krvoločne mrave kojima ništa na mom tijelu nije bilo strano ni sveto.

Došao je tiho..

Ponekad hodajući ulicom pomislim o nekom, a taj se stvori iza ugla. Zafućkam kakvu melodiju, a ista zasvira na radiju. Zaustim izreći nešto, a moj sugovornik izgovori to umjesto mene. Prekognicija, telepatija, ili jednostavno višak/manjak koje daske u glavi?

Ne znam. Ali slično je bilo i ovaj put. Najprije šlagvort Karasove citre iz "Trećeg čovjeka";
"Ta-ra ram, ta-ra ra ram..."
Nisam se morao ni okrenuti. Netko je bio iza mene.

Na nasipu je stajao čovjek. Točnije, starac. Bolje rečeno, pomalo čudan deda. Mršav, koščat i gotovo proziran. Na nogama je imao neku vrst starinskih vojničkih čizama do koljena. U njih uvučene prljavo smeđe lugarske hlače koje su nekad vjerojatno bile i zelene. Košulja od buhača i lajbek. Na glavi veliki, crni, pusteni škrlak. No to nije bilo sve. Starac je u jednoj ruci držao pleteni rogožar, a u drugoj trodijelni bambusov štap. Ribič, dakle. Pravi pravcati.

- Dobar dan i vama, stric - pozdravio sam tog nadasve zanimljivog svata.

Deda se polako spustio do obale, pogledao uzvodno pa nizvodno, te se nakratko zapiljio u vodu ispod svojih nogu. Približio se obližnjem grmu i na njegu prislonio bambus. Iz rogožara je izvukao sklopivu malu štokrlu, sjeo i nastavio s pripremama za ribičiju.
Počeo je otpetljavati cajg namotan na daščicu koja je bila uglancana i obrađena poput dragocjene relikvije. Sve je to radio jako polako, strpljivo i sistematično, kako to samo znaju stari ljudi i jako mala djeca, neopterećeni vremenom i ambicijama. Kad je sve bilo gotovo, bacio je u vodu nekoliko već pripremljenih kugli hrane, po svemu sudeći od starog kruha i šrota. Obrisao je ruke o hlače, izvadio cigaršpic te u njega umetnuo cigaretu kojoj je prethodno otrgnuo filter. Povukao je strastveno prvi dim, uzeo bambusov štap i zabacio cajg s plovkom od guščjeg pera u vodu. Plovak je na tom mjestu gotovo stajao, spora riječna struja ga je jedva zamjetno gurala pod vrbov grm.

Starac se zagledao u vodu, nekoliko puta klimnuo sijedom glavom a zatim prozborio, nekako više za sebe.
- Tu je negda bil melin, baš tu, a sad nema ništ', samo voda.

Pomislio sam kako nešto krivo čujem. Šleper s autoputa tutnjao je bezobzirno, zaglušujući njegov napukli glas. Digao sam se i približio mu se.
- Kaj ste rekli stric, nisam vas dobro razmel, kakav melin?
Starac je i dalje gledao u vodu.

...i ušao u legendu

- Kalamirov, zapraf, Gupčev melin, kak su ga ljudi zvali.

- K vragu! Ludi, senilni starac. Samo mi je još to trebalo - pomislio sam u prvi mah. Bio sam siguran kako na tom dijelu rijeke Krapine nije postojao nikakav melin. Ali ipak..
- Jeste vi, deda, sigurni u to?

Okrenuo se i pogledao me sitnim, smeđim, vodnjikavim očicama. Lice mu je bilo izborano poput kornjačine kože. Bio je u dobu kada bi bilo vrlo nezahvalno pogađati mu godine. Mogao ih je lako imati 85, ali i 120 ...

- Znaš sinek - nastavio je polako - ja i moj rod živimo v ovom kraju već par sto let. Svi smo od navek bili seljaki i kmeti i nismo preveč išli v škole. Da bi ipak nekaj znali, morali smo jen drugoga poslušati i poučavati. Tak je moj deda meni govoril kak je bilo prije, u stara vremena, a njemu su isto tak pripovedali njegov otec i dedek. I tak, ja sam ti dragi sinek siguren da neke stvari poznam isto tak kak i onaj moj rod od prije par sto let..me razmeš?

Usmena predaja, dakle - razmišljao sam. Sa svim njezinim dobrim i lošim stranama.
- Pa kak je to onda bilo, rečite?

Gupčev melin

- Negda, dok sam još kak dete s dedekom hodil ribe lovit, tu gde mi sad sedimo bil je rukavec Krapine i brv. S je'ne i s druge strane bilo je još par p'njeva i greda v vodi a to su bili ostatki melina, To se bolje videlo dok još Krapina nije bila regulirana, posle je voda napelana v rukavec. Polje oko brvi zvalo se Vučinka, a to mesto gde je bil melin, gore do nadvožnjaka, zval se još i Korlekov put.

Deda mi je pripovedal kak je za vrijeme tlake v melin dolazil Matija Gubec i tu puntal seljake.
Ljudi su u melin v žaklima nosili kuruzu, pšenicu, hrž i ječmen na meljavu, i tu su se jen drugomu žalili. Barun Tahi bil je gospodar sega. Bil je velki gad, dal je ljude batinati i metal ih je h kladu. Teral je kmete da kupuju njegovo pokvareno vino i betežno blago, uzimal mlade dekle k sebi na dvor.
Gubec se tu znal zestati s Gregurićem teri je sa svojim ljudima dolazil iz Vrbovca.

Onda su bile velike huste okoli Zaprešića. Negde pred samu bunu, sluge su s pesima lovili ljude teri su čez te huste 'šli do melina jer su znali da se nekaj grdoga sprema. Kmeti su otud nosili borovicu za znak da su za "istu stvar" ili kokotovo pero - "za bunu".

Starac je zašutio. Pričajući, naredao je usput nekoliko klenova, šnajdera i mrena manirom rutiniranog mahera. Ribu je stavljao u čuvaricu improviziranu od vreće za krumpir.

Moram priznati kako me njegova priča zaintrigirala. Jer zemljopisno, nalazili smo se u povijesnom prostoru seljačke bune. A mlin na osami kao i mlinovi općenito bili su zgodno mjesto za sastajanje sirotih kmetova.

Pokušao sam zamisliti stari drveni melin sred živopisnog rukavca, škripu ogromnog kotača i grmljavinu teškog kamenja. Izmučeni, odrpani ali odlučni i nepokorivi seljaci, tu kuju bunu protiv svog silnika, nadomak Susedgradskih zidina i Tahijevih poslušnika i špana.

Pojelo ga "živo srebro "

- A do je držal taj melin? - upitao sam ga nakon što je ponovno zapalio cigaretu.

- Hm, bil je to neki Marko Kalamir. Jemput je Gubec došel u melin, a Kalamir, teri je klepal mlinski kamen požalil mu se kak ga gospon tera iz melina, zato kaj je sve okoli njegovo, hiljadu rali, pa da on, Kalamir, nemre tu imati svoj melin i to malo zemlje.

Gubec mu je rekel da gospon po ondašnjem zakonu ima pravo ga odseliti, ali da mu mora dati odgovarajuću zemlju i drugi melin. I onda su ga gospon odselili u Mokričnicu, gde je i den-denes Kalamirova ulica i naselje. Tu su mu na potoku Lužnici napravili melin. Ovaj pak na Krapini, naslijedili su Čikulini, pa onda Jelačići teri su južno od njega, na jazu, imeli i pilu. Bila je tu i lajda na čigu prek tere se išlo na drugu stran. Melin je zapušten jer mlinara nisu plaćali i onda je on pustil "živo srebro" pod njega da ga potkopa i hništi.

Inače je u ono doba bilo je na Krapini više melinov tere su držali gospoda i Tahi. Seljaki su za bune Tahiju više njih zrušili. Je'n na Savi blizu Jagodića, onda pod gradom u Sutinskim vrelima, i je'n blizu skele i mitnice pod Susedgradom.
Tak je to bilo, sinek.

Deda ne samo da je zanimljivo pričao nego i uspješno lovio. Bilo je interesantno gledati kako naoko krhki bambus fino amortizira udarce i bijegove velikih deverika koje su počele gristi k'o kederi.

Najednom se smračilo. Nekako smo istovremeno pogledali u zacrnjen "bablji kut" iz pravca Pregrade kojem su sijevale prve munje.
- Dež' bu grdi - zavrtio je glavom i počeo žurno spremati stvari. Iznenadilo me kada je većinu riba pustio, ostavivši tek par osrednjih za sebe.

Rastali smo se. Malo me je čudno pogledao kada mi je čist spontano izletjelo - "Fala stric".

Još neko vrijeme gledao sam za njim kako poput utvare prelazi preko polja, a onda sam odrvenjelih nogu i ja sjeo na bicikl i krenuo, praćen prvim krupnim kapima kiše.

Post je objavljen 20.03.2017. u 18:01 sati.