Pregled posta

Poslijepodne na obali Krapine

Tog popodneva špinao sam na Krapini. Vodostaj je bio razočaravajuće nizak, a zadjeva k'o u priči. Pretraživao sam rijetke pogodne dijelove vode, ali niti jedan predator nije se polakomio za mojim (citiram mlađu kćer) "pokemonima". Bio sam ipak u svojevrsnom "don't worry" raspoloženju.

Kak je, dečki?

Kad špinam rijetko se ili minimalno živciram, osim ako u vodi ne ostavljam previše skupih varalica ili mi se pod nogama ne otkvači kakav kapitalac. Hodajući tako, na čistini između velikih vrba naletjeh na grupicu ribiča. Mahom su to bili dečki zrelijih, srednjih godina uz pokojeg časnog starinu. Samo su dvojica, koliko sam mogao primjetiti, pecala, dok su ostali kibicirali i pravili im društvo. Bilo je očito kako je to stara škvadra dobrih znanaca koji gravitiraju području uz Krapinu. Štapovi su bili zabačeni na fiksne pozicije, plovci usidreni, uz pokoji grunt.

- Ima kaj? - upitao sam više reda radi, sluteći odgovor.
- Slabo - progovorio je konačno jedan od njih, koji je izgledom i držanjem dominirao grupom. Sjedio je udobno zavaljen u stolici s naslonom, a sve oko njega je bilo uredno složeno i na dohvat mu ruku. Nije skidao pogled s plovaka.
- Slabo, slabo..- priključili su se i ostali, kao jeka.
- Pa ima tu još uopće ribe?

Namjerno provokativno postavljeno pitanje izazvalo je lančanu reakciju meškoljenja i kašljucanja. Riječ je uzeo Maks, čovjek u stolici. I dalje je napeto gledao u vodu, kao u kokpit formule 1.
- Dečki, nije smiješno, ali ovak dok gledam tu Krapinu pred sobom, čovjek ne bi vjeroval.

Maksova priča

Svi smo se zagledali u ono malo vode što je teklo između panjeva.

- Ovak kad ju gledaš, ništ'. A kakvih tu riba samo ima! Evo, prošlog ljeta. Bil sam na vodi sam. Na ovaj štap sam čekal šarana, kad je zviznul amur. Otpelal je tam do onog kamenja i granja na drugoj strani, i stal uz obalu. Bilo je tak malo vode da sam mu mogel ljuske prebrojiti. Metraš, oko 10 kila. Držal sam ga, a flaks je pilil po tom kamenju i panjevima. Na kraju je sve strgal i otišel. Nisam mu mogel ništ'.
Odmah posle par dana, evo tu sam postavil na kedera. Kak je manja riba dobro primala, skroz sam zaboravil na to. Odjednom vidim, plovka nema. Špula je bila los i riba je već izvlekla bar 20 metara najlona. Pelal je uzvodno ko balvan iz birtije, ni lijevo ni desno. Hodal sam za njim, probal ga štopati, drek... Kad mi je zvlekel skoro sav najlon, stisnul sam čik na njega da bar spasim špulu.

Jankecova priča

- Som je grdi - javio se Jankec potvrdno.
- Se ti sečaš Vlado onog dole kraj potočeka ispod Katice? Lovimo ti mi, a s druge strane iz onog dvorišta u vodu uđe raca s mladima na kupanje. Najemput počne nekaj coktati, pljuskati, gakatati. Kad evo ti stara beži iz vode, ali bogme dve od četiri male jok.
A tak, mislim si ja. Denem na udicu glistu i za čas dobim babuškicu, tak, blizu pol kile. Složim brzo cajg na germini i hitim. Nije prošlo ni deset minuta. Trus! Nema 50-gramskog plovka. Jel tak bilo Vladek?
- Tak, tak - potvrdio je prozvani. Jankec je nastavio:
- Otpelal je tam gdje je najglibše i spustil se na dno. Držal sam ga brat-bratu bar pol vure i prstima prebiral po flaksu. Ta ga je muzika digla. Par put mi je bežal, ali sam ga ipak dopelal pod noge. Vladek je moral h vodu da ga zvlečemo. Bil je točno 23 kile, kaj ne?

Slušali smo, a cigarete su živahnije kružile uokolo.

Ivekova priča

Tu ima ribe, ali ne kak prije - javio se Ivek, očito najstariji od prisutnih. S tim u zadnje vreme jedva mogu mačku nahraniti a negda ih je bilo koko te volja.
Ja se sečam kak dečec, a i tatek mi je znal pripovedati. Prije se oralo oko Krapine skroz do obale. Kad je poplavila pa se povlekla, u brazdama je bilo rib ko blata - šarani, somi, štuke, smuđi, sve velike mrcine. Ja sam na ruke vlovil mrenu od skoro 3 kile. Dolazili su ljudi s kolima i košima i nosili ribu doma.

U to vrijeme je tu dole na zavoju bila bolta. Vi se toga možda ne sečate, posle ju je voda rastepla. Mi smo se kak dečeci kupali i ronili po njoj. Bila je kak pečina, bar tri metra po obalom. Jemput sam pogledal unutra i skoro se prestrašil. V kutu su bila tri soma kak cepanice. Niš, prejdem ja doma i zemem pokojnega Tonča, on je imal veliki križak. Ušli smo u vodu, postavili mrežu, a mi smo stali sa strane kak nam ne bi zbrisali. Poterali smo ih batinama. Jen se zabušil u sirotog Tonča i skoro ga je zrušil. Ipak smo ih vlovili i zvlekli vun. Najvekši je bil dug kak ja -165 cm.

Nastao je kratki tajac. Svatko si je mislio svoje. Maks se prvi oglasio.
- Znaš Ivek, ali to za mene nije ribičija, to je mesarija. Nema ti kaj je štap i udica. Ja već i s udice dosta ribe puštam, jer kad bi svi tak lovili, ništ' ne bi ostalo.
- A kaj ti misliš, Maks, da riba uživa nakon kaj ju pol vure navlačiš na najlonu i udici? Morti bi bila sretnija da ju zemeš doma - nasmijao se dotad šutljivi Ruda.
- Kak bilo da bilo, zadovoljnija je u vodi nek na tvom tanjuru! - zaključio je Maks tu moralnu dilemu.

Rudina storija

Ruda se opet oglasio.

- Dečki, sad bum vam nekaj povedal, ne znam jel bute mi verovali. Prije par let sam na špici lovil mrene na kruh i trapist. Dobro su grizle, sve kilašice. Najemput, zvonce počne zvoniti ko v katedrali. Primim ja štap, kontriram, ali činilo mi se da je v tvrdom, sve si mislim, nekakav kamen. Bilo mi je žal cajga pak sam splel od zelenja venček i pustil ga po najlonu da ga morti na kontru otkvači. Dojde obruč do kraja i ništ'. Otpustim rolu i opet povlečem, kad zviz, vleče i mene i štap u Savu. Držim ja koliko se dalo, još mi je samo malo flaksa ostalo. Uspel sam ga nekak okrenuti i dignuti na površinu. Kad ono šaran - divljak, sigurno prek 15 kila! Zahaklal se za hrbat i nije valjda ni znal kaj mu se događa. Još smo se jedno vrijeme natezali, a onda je trokuka otpustila. Na njoj su bila ljuske tak velike kak trzalice od Štefovog bajsa.

Maks i štuka

Nakon kraće stanke, opet se javio Maks.

- Prošlu zimu, kad je bilo onak jako hladno i Krapina se smrzavala, nije mi vrag dal mira i idem ja špinati. Tu dole je bila santa leda duga valjda deset metara, a široka bar tri. Vidim ja da se svako malo ona ziba, a uz obalu šprica. Štuka je raubala nekakvu ribu! Kaj sad, stavim ja veliki žlicu na sajlicu i pustim ju nizvodno uz santu tak da ju je štrom nosil točno pod nju. Cimal sam ju gore-dole na mestu. Kad se štuka zaletela i htela ju je zgrabiti, fulala ju je i skočila na led! Sklizala se jedno vrijeme po njemu, a ja sam se valjal od smeha. Odmah mi je bilo toplo. Ali bila je lepa. Sigurno 7-8 kila.

Priča o štapu i..

- Dečki, ali kaj sam ja doživel! Sam vam pripovedal o onom štapu? - Jankec je jedva dočekao pauzu da se ubaci.

- Lovim ja sa susedom gore, kod onog gornjeg mosta. Platnice su lepo grizle, a jednu sam dobil - kak lavor! Negde pred večer na drugu stranu obale dopelal se z autom nekakav mladić s curom. Izvadil je iz gepeka štap sa rolom i zabacil na pahulju baš nasuprot nas. Seli su se, a ženska ga je počela stiskati i prijemati tak da nas je bilo sve sram gledeti. Videl sam ja, nebu to dugo tak išlo. I zbilja, za kratko vrijeme pobereju se oni u auto. Kad najednom, štap se strese, prebaci se prek onih slabih rašlji i pljusne u vodu. Vičemo mi, gađamo auto s grudama od blata, ali vraga, iz auta se čula samo nekakva muzika "n'ta, n'ta", a tresel se je ko da vozi po staroj samoborskoj. Probali smo štap nekak izvleči i spasiti, ali je potonul i voda ga odnesla.
Ništ'..
Nakon nekog vremena dojdu oni van, a ovaj traži štap. Pita nas i mi mu velimo kaj se dogodilo. Nije vjeroval, mislil je da smo ga mi sa gruntom privlekli. Bil je jako prost i da je kak je prijetil došel na drugu stranu, sigurno bi ga u vodu hitili. Jedno je vrijeme hodal okolo, roštal po Krapini i klel, a onda su seli u auto, zalupili z vratima i prešli.

Kak više nije grizlo i mi smo se počeli pakirati. Ali meni vrag nije dal mira i prošećem se malo uz obalu. Sto metri niže vidim ja štap kak polako vozi po vodi. Privlečem ga, a gore riba! I to kakva! Špiglaš od skoro 10 kila. Išel je van kak bebica, već mu je sega bilo dosta. Sused je skoro pal u nesvest. Pitam ga ja - kaj hoćeš - štap ili ribu. Šarana - veli on. Dobro, dam mu ja šarana.
A štap je tu - poglejte si ga, na.

Štap je kružio od jednog do drugog, uz komentare. Bio je to fini, šaranski dvodijelni prut s vrhunskom, skupom rolom.
Je, je svega ima na tom svetu - počeo je opet Maks. Mene je ponekad strah bilo posvetliti u vodu kad sam kakvu mrcinu dovlekel. Lahko je dole pri štengama ili na špici, ali tu loviti po noći, pak sam..Ma nema šanse.
Već je padala noć. Osvijetljena motorka jurila je prugom preko mosta, zvončići su se oglasili, a vrškovi štapova počeli tresti. Stari iskusni riječni vukovi ostali su mirni i na tu provokaciju, kako i pristoji.

Dok sam se udaljavao od njih još su se mogli čuti njihovi glasovi i smijeh, nakon čega bi po ne znam koji put krenula ona poznata rečenica: - Joj, sad sam se nekaj setil.. Ili - Možda mi ne bute vjerovali..

Bistro, dečki!


Post je objavljen 20.03.2017. u 17:53 sati.