svi znate onu pismu od balaževića 'imo sam strašnog petla, bio je pravi đavo...itd'. e ali moja priča nije o pivcu nego o mačku, mojem mačku, koji je isto tako pravi 'đavo', kad bi ga se pustilo.
priča počinje u neko prošlo vrime kad je milo dijete poželilo imati kućnog ljubimca. kako sam ja želio sve najbolje svom milom djetetu, kao i sretno zaposlenom, tako sam jednog dana donio kući malog mačića, lip ka slika, siv, pametni očiju i malo preplašen. kako san ga pustija u kuću (stan) tako se odma zavuka ispo kauča, ka da je zna da je to ukućanima najmilija destinacija, i osta tamo tri dana. proviriva bi samo po noći da ide nešto poist i oma nazad. milo dite je oma postavilo pitanje:
- kako ćemo ga zvat?
- tom
- zašto tom!?
- zato šta je kratko, lako se izgovara, lovi miševe, sive je boje, i znaš li ijednog takvog mačka koji se ne zove tom.
tom je, iako sam ga ja oduvik zva mačak, tako rasta i pomalo se prilagodija na ukućane. je da mu nije bilo lako jer ga je milo dijete ugnjavilo svojom ljubavlju koja ne prestaje ni dan danas, jedva se želi riješit njenog 'toplog' stiska, a mora je podnosit i sve variabilne osjećaje jedne dalmatinske familije. šta oče reč, da kada bi se uvatili u konstruktivnu raspravu, mačak bi oma oša pod kauć, biće zato šta je od malena to prepozna ka siguran prostor, sve dok ga nije prerasta. jednom smo morali dizat cili kauć jer se bija zaglavija.
no kako bilo mačak se prilagodija na životne okolnosti, jer mu druge nije bilo, i izrasta u jedno milo stvorenje, ne previše zahtjevno. kako je rasta tako su se u njemu probudili prirodni nagoni, koje imaju i ljudi, i jednog dana je počeja zapišavat svoj teritorij. šefika je oma skočila:
- jebate, toma je uvatija pubertet!
- e, i?
- šta ćemo sad?
- kako šta ćemo?
- pa...očemo ga dat uškopit?
- jebate! jes' ti normalna!? zamisli da si ti muško i da te neko oče uškopit? kako bi se ti osijećala?
- a, je...imaš prav. baš to i nije nešto humano :(
- dašta da nije humano kad ti otkinu jaja samo zato šta nad time imaš moć i nemoš se usprotivit!
i tako je mačak osta sa svojim jajima i dalje zapišava svoj teritorij. svi su bili sritni i zadovoljni, a najviše mačak. je da se onda zapišano pralo kvasinom, al malo po malo svi su se navikli na to da mačak, isto ka i ljudi, ima svoje potrebe i da triba uspostavit miran suživot. sve do jednog dana kada je napa šefiku.
- jebate, vidi toma šta radi!
- šta radi?
- evo me uvatija za rukav od kućne vešte i napalija se.
- vid' stvarno! :) ala jebate šta šlajfa :)))
- ma šta šlajfa! jeben te manita učini nešto!
- šta ću učinit?
- kako šta ćeš učinit!? pa makni ga!
- kako ću ga maknit? viš da je u ekstazi :))) kako bi tebi bilo da da te neko prekine?
- i šta ću ja sad?
- ništa. stoj mirno. kod mačaka ti to puno ne treje. one nisu ka i mi.
i tako je i bilo. svi smo se pomalo navikli na mačkovo novo stanje. je da je u početku milom djetetu to bilo čudno, ali i ono je shvatilo šta se sa mačkom događa kada je ušlo u pubertet. sada je situacija puno ležernija. namistimo se na kauč gledat zločinačke umove, a mačak skuži da smo zaokupljeni i koristi priliku.
- evo ga opet :)
- šta ga evo opet!?
- pa tom!
- šta tom?
- pa jebe zrak! jeben te blentava :)))
Post je objavljen 18.03.2017. u 10:52 sati.