Jutro je,
nosi sa sobom miris tvojih grehova
koje si tako hladno bacala
sa svojih umornih leđa,
odbacivala i gurala,
spoticala se od sopstvenu izdaju,
imala osmeh najčistije čistote
noseći lažnu istinu
kao svoje pravo,
iako ogrubelu i umornu
ne žaleći za onim čistim
po kome si ostavljala
prljave i sramne mrlje.
Nije te ubilo,
nije te promenilo
ovo što mi u očima
polako umiralo i nestajalo,
iskričav sjaj
u svakom nadanju i treptaju
svih mojih iščekivanja
i mojih slutnji,
da se nazire kraj.
Nije te ganula moja molba
i zgrčene ruke
oko tvog praznog osećanja,
okamenila si moj pogled
ne osvrćući se na senke
što su rastrzale sve ono
ljudsko u meni.