Navukao sam rešetke
oko svog sećanja
ukrašenog tvojim likom
sazidao hladne zidove
oko svoje tuge,
posadio najlepše cveće
oko jezera svojih suza.
Da li je i to malo,
da se osvrneš,
pokupiš ostatke ničega?
Ostao sam u vremenu
gde više niko ne prepoznaje
svoj, a ni tuđi trag.
Besmisleno hodam
golim pločnikom sećanja,
nalazim samo istu liniju
svoje slabosti.
Lik zbog kog mi sećanje
sve više upija
sadašnjost i budućnost,
lik neumornog oka,
postojanog vremena, čuvar,
stražar svakog uzdaha,
pesmu besmrtne tišine.
Na kraju hoda opet
dolazio na početak
onoga što sam ostavio,
pravio isti hod mislima,
a stizao nikuda
ili tamo gde sam ostao davno
ležeći u svojim molbama
ranjen i ispijen,
potreban nikome
gledajući u trag
koji si ostavljala
kroz prolaznost vremena,
previše žalio za onim
što sam izgubio
i onim što mi je ostalo....
Milica.v