Odu vozovi nade,
zarastu sve staze,
prestanu sva svitanja i verovanja,
nestanu osmesi sreće
sve se tako lako izbriše, zaboravlja,
a život traje, teče, prolazi
i nekuda odlazi.
Nema pravca ni cilja
od umora umoran
osećam, ali uzalud,
nemam kome
toplim dušu nekim nesmislom
tražeći da neko, bar neko,
čak i lažno poveruje
u oči da me pogleda
i shvati da slomljen sam od istine
koju u sebi nosim zakačenu
čuvajući je kao starinu,
da se ne izliže,
da se ne podere,
da je ne povredim
kao ona mene.