Marketing
Jutro...
Tog vikenda sam otišla na izlet do obližnjeg brda. Savjetovali su me da pažljivo vozim jer je oluja pokosila neka stabla i ima dosta grana na putu. Bilo je gore nego sam mislila pa smo stali na prvom odmorištu. Nekad su se vadili sendviči i sokovi, sada većina iz torbe izvadi foto aparat. Ja sam od onih ranijih, na izlet nosim sendviče koji se ne bi postidili ni Dražena ni gurmanki.
Pored nas je projurio auto. Na zavoju gume su zaškripale, samo sam zažmurila, ali sve je dobro prošlo. Auto je zastao, predivni pas, je veselo iskočio i potrčao u travu. Nisam baš željela da dodje do nas, ali on se veselo igrao, preskakao neko oboreno stablo, njuškao okolo, trčao do auta, pa natrag. Rasa haski, kažu mora svaki dan istrčati kilometre da bi bio u kondiciji.
Otišli smo kući ...
Ujutro kupovanje onih tandrmoljaka za doručak. Albi čeka na vratima svaki put nadajući se nekoj poslastici, a ja čekam kavicu da zapjevuši ...
Uvijek sam voljela životinje.Još kao djevojčica dovlačila sam kući neke pse, mačke, čak jednom i kornjaču. Stanovali smo u soliteru i sve je obično završavalo davanjem ljubimca nekim prijateljima, koji ih, kao, čuvaju za mene.I dan danas želim psa, ta dječja želja, nikad nije ispunjena. Sad razumijem svoje roditelje, koji su mi objašnjavali: pas mora trčati, imati svoju kućicu, životinje nisu trenutni hir, još manje igračke.
Albi se odjednom naježio, rep podigao visoko, i skočio na kamenu ogradu.Haski je polako, oprezno išao za Glavnokomandujućim.
-Donesi kosti za psa i zdjelicu s vodom, žedan je.
Pas je pio vodu, pio, čini mi se satima. Onda je samljeo one kosti kao da su slamčice. Psi ne smiju jesti brikete mačke, obrnuto može. Trčali smo mu kupiti malo hrane. Pojeo je i odjurio prema brdu ... Sutradan slično se odigravalo. Bojala sam se uvoditi tako velikog psa, zbog lošeg iskustva prošle godine, ali mi ga je bilo žao ... Pas je svako jutro gost na doručku, a onda otrči u šumu ... čeka svoje gospodare da se vrate po njega ... leži na travi, njuškicu stavi na ispružene šape i tužno gleda niz cestu ...
Vetrinara kaže da ga možemo zadržati tek poslije sterilizacije i nekog markiranja, ili već tako nešto. Rekla sam da sebe sterilizira, pa neka živi sto godina ... Ja psa ne dam ... Prvo su ga ostavili ono kojima je vjetovao, a sad ja treba da ga osakatim.
Albi se pomalo navikava, ali nije oduševljen, ni Glavniokomandujući, a ja mudro šutim i čekam ga svako jutro ... Ipak, želim mu da mu se vrate vlasnici, jer on ih voli i vjerno čeka ...
Volite li vi životinje?
Jesu li vam trenutne igračke, ili brinete o tim malim bićima koji su izgubili svoje instinkte, način života, preživljavanja, zahvaljujući čovjeku ...
I tu bi bio kraj posta.
Došla je zima, otišili smo u grad, Albi čuva kuću, a pas ?? Tko zna što će mu se dogoditi.
Kad smo čuli da svako jutro dolazi pred našu kuću, zamolili smo susjeda da mu daje brikete koje smo ostavili. I pas je svako jutro dolazi na doručak, i nestaje preko dana.
Navodno, cijele dane leži na obližnjem brdu ... Čeka nešto, ili nekoga. Ove godine zima je bila izrazito hladna, spustila se temperatura ispod 10, 15 stupnjeva. Pas je dolazio pod klupu, svaki dan. Gdje je spavao, ne znam.
Jučer smo napravili izlet, obišli Albija, kuću i sa vrećicom punom hrane otišli na onu klupu. Pas je ležao, puno mršaviji, tužnijih očiju, podigao je glavu kad smo naišli, i onda je spustio među šapice ...
Neka kola su zaškripala pored nas i stala.
Pas je poludio, počeo je lajati, skače, trči do nas, pa do tih kola, pa opet natrag u krug. Da ga nije zgazio dok je parkirao ??
Iz kola je neko lagano izlazio. Pojavila se prvo štaka, pa ruka koja ju drži. Vrata su se ljuljala dok se neko oslanjao na njih.
Pas je prestao skakati. Legao je na zemlju u iščekivanju, kao da je prestao disati. Nemir u očima i rep koji je udarao samo je pokazivao njegovu nervozu.
Iz auta je polako izašao čovjek. Pogledao je psa, pas njega.
Zastali su u nijemom trenutku prepoznavanja, čežnje, ljubavi, konačnosti.
Čovjek je bacio štaku, šake stavio sebi na ramena.
U trenu pas je izvio svoje tijelo, odbacio se stražnjim nogama i skočio na gospodara kome su u očima bile suze.
Zagrljaj, čovjek i životinja i potpuno razumijevanje.
Zastali su i zemlja je prestala da se okreće.
Od dva istinita dogadjaja sastavila sam post. Sretan kraj se dogodio u Subotici gde je vlasnika kome je pozlilo i hitno prebačen u bolnicu danima uz napušten bicikl čekao pas…i dočekao.
Post je objavljen 04.02.2017. u 17:12 sati.