Marketing
"Dnevnik jednog penzionera"
Jučer sam po drugi put zatvorio zadnje korice „Dnevnika jednog penzionera“, koji je nešto preko godinu dana (16.9. 1979.-24.I 1981.) vodio nenadmašni, u tom području književnosti, Miljenko Smoje.
Knjiga je prvi put izdana 1981. Ja sam čitao izdanje Marjan tisak, 2004. kupljena za 10 kn u šopingu Hrvatske pošte 2016. godine. Da sam je platio 100 kn ne bi bilo previše.
Onima koji nisu u ruke uzeli knjigu, citirat ću odlomke iz poglavlja „I sa penzijon ka lord“ u kojem Smoje opisuje svoj boravak u Beču i posjet kompleksu zgrada Ujedinjenih nacija. Čita li se tekst između redaka, vrlo lako se zaključuje da se tu ne radi samo o birokratima Ujedinjenih nacija nego i ondašnjih birokrata kojim su se zvali 'partijski funkcionari'. A, bogme, ni današnji, koji se zovu 'uvaženi zastupnici'.
A to nije jedini tekst koji bi se i danas mogao primijeniti bez zadrške.
Navede li vas ovaj post da knjigu pročitate, moći će te se uvjeriti kako se neki sustav može kritizirati a da to ne bude vulgarno ili pak s mržnjom.
* * *
Ali san zato otkrija u Beču misto di bi sa mojin penšjunon moga živit ka lord. Jedan naš mladi pametni Splićanin, čovik od velikoga mota, uvuka me u palaču, zapravo u kompleks zgrade Ujedinjeni narodi. Od dvanajst ijad službenika UN, šest ijad radi, još boje godi život, u ovome bečkome carstvu.
Veliko osiguranje, pusti policjoti, crni i bili, a on me uvodi ka da san i ja službenik.
Da buden uvjerljiv, izvadija san crni noteš i ka ništo mu u odu govorin na francuski.
Nasmija se i govori mi:
- Budi opušten, ležeran, jer ovod i tako nikor ništa ne radi. Ovo je carstvo nerada i godimenata!
(…)
A jedan je čovik posebno zadužen na svakome podu za službenike koji se izgubidu.
A ovi moj prijatej zna cili kompleks ka svoj žep. Službenici jemadu pauzu od podne do bota da moredu obidvat, a već u jedanajst uri, kad smo mi došli, puna kafana, bar, restoran i samoposluga. Svi se trataju, žvaču, piju...
Popijemo za šankon po dva fina francuska konjaka i on plaća ništo malo munite.
- Koliko si to platija.
- Naši desetak ijad dinari (kurs u vrijeme kad je Dnevnik pisan bio je 1 dolar 19 novih dinara ili 1900 starih, op.s.c.).
- Pa samo?
- A ča si mislija? Ovo su Ujedinjeni narodi! Jemadu najveće plaće na svitu, a cine su ka pri rata.
(…)
Davno je prošla ura od obida, a nikor se ne diže. Nikome se ne da poć radit. A pusti komešjuni, pusti problemi čovičanstva: komešun za atome, za izbjeglice, za droge…
Prijatelj mi objašnjava kako jin posal svršije u pet po podne, oni ćedu sidit do tri, tri i po, a onda ćedu se kalat doli u šoping.
Dabome, kalali smo se i mi, zapravo on, a mene, kurbini sini, nisu tili pustit.
Vratija se sa dvi šteke duvana i dva Napoleon konjaka. Dakako, za male pineze je to kupija.
Sve skupa njanci četrdeset ijad.
A ja san sta na vrata i iza ramena policjota gleda kako grabidu, trpadu borše i onda, natovareni paketima, lifton se spušćaju dreto u tonobile.
A te tonobile jopet kupuju za trećinu cine jer su oslobođeni svi porezi i nameti.
Priko četiri ure san u Ujedinjene narode proveja i nisan vidija musavo čejade. Svi su kuntenti, veseli, nasmijani. Nikor ne priši, nikor ne trče. Svi koji ovod radidu uvatit ćedu sto godin. I malo, malo ko puši. Samo smo pušili ja i jedan crnac, koji je nakrivija španjulet u kantun od just.
Pametan svit, ča ćedu pušit, ruvinavat zdravje kad in je život lip?!
(…)
A je li ova naša država mene mogla ovod poslat bar godinu dan, bar šest miseci?! Radija bi ja ovod bez šolda, mukte, ni kancelarija mi ne bi tribala!
Pitate me a ča bi radija?
Isto ono ča i drugi ovod radidu. Sidija bi u kafanu, odija bi u šoping.
Post je objavljen 05.01.2017. u 16:52 sati.