Marketing
Predbožićna biciklijada
Pa, da. Najlakše je tako. U nekoj vukojebini se zavaditi s ćaćom, pokupiti u vrećicu ono svoje sirotinje, zalupiti vrata, pa dijete i ženu izgurati kroz vrata i stopirati do grada. Ni za autobus nije imao.
E, to je moj zet i moja glupa sestra.
Pa se uvale u podstanarski stan kod mene, brata i ćaće, koje ja već ionako izdržavam.
Brat ima fantastičnu teoriju, da je bolje bilo napustiti posao , pa da mu firma vraća njegov kredit. Nisam ušima svojim mogao vjerovati i pitao sam se: je li nas ista majka rodila, je li nas isti ćaća pravio.
I što ja drugo mogu! Radim k'o konj od jutra do mraka, plaćam režije i vučem vrećice sa hranom da napunim hladnjak. Moj zet puši isključivo „Marlboro“ i može piti samo espresso kavu. Sestra s njim, pa kako on- tako i ona.
Jednog dana Ivona mi reče: “Znaš, ljubavi, mi nikada ništa nećemo imati. Kada smo zadnji put izašli na večeru! Pa, čak ni na picu.“
Znam ja da je to tako. Ali, ne mogu protiv sebe. Obožavam onu sestrinu malu, pa kako bih mogao doći s posla a da ne kupim sve što ona voli i što je dobro za nju i njeno dobro zdravlje.
Imao sam sreću da radim u tvornici koja je imala sigurno tržište i plaća mi je bila redovita.
Toga dana puhala je orkanska bura, dok sam žurio s posla do obližnjeg kafića, da se nađem s prijateljem koji je već tri godine gastarbajter i jako je zadovoljan. Zagrlili smo se bratski i zdrmali jednu lozu da nas zagrije, pa smo kao kakve ženskice upadali jedan drugome u riječ, jer smo htjeli što prije saznati što više.
„Ja ću ti, brajo moj, odmah među rogove: - bi li ti poša' sa mnom?“ – opalio je moj prijatelj Markan.
„Ma, kud da idem, Markane moj, kad mi je i ovdje dobro. Šta bi ne'ko dao da ima 'vakav posa'…“- bez razmišljanja sam mu odgovorio.
„Znam, prika moj, ali tisućicu više bi imao. Ne lažem te. Zbilja je predobro tamo. Gazda je švabo, ali smo smo ti tamo svi presretni. Daj, razmisli dok se ja ne vratim, da mu mogu reći. Trebaju mu varioci, a ti si baš dobar u tome.“
Konačno sam izveo Ivonu na večeru. Rezervirao sam u našem omiljenom restoranu. Dok sam pripaljivao svijeću u maloj staklenoj zdjelici sa tri nivoa šarenoga pijeska, pogledala me zaljubljeno. Uzeo sam njenu ruku u svoju i zagledao joj se u prekrasne crne oči:
„Ivi moja….moram ti nešto reći: ja ću za Njemačku!“ – bubnuo sam, a da ni sam nisam još znao jesam li odlučio.
„A čovječe…ja mislila da ćeš me zaprositi…“ – prišapta, a iz oka joj se skotrlja suza niz obraz i ostavi crni trag šminke iza sebe.
Ma, da…zbilja je dobro. Znam da mi nećete vjerovati da plaćam dvosoban stan samo 250 eurića sa režijama, da sam sam u tišini doma svoga i da mi čiste love ostane nakon poreza i slanja mojim parazitima doma ostane tisućica i pol. Ja sam skroman. Volim raditi i gledati hrpu štednje kako raste.
Do tvornice imam dvanaest kilometara. Kupio sam bicikl pa fino kroz šumicu „dam gas“. Malo me uznemirio SOS telefon usred šume, ali sam strah savladao slušalicama i mjuzom.
Da bih za božićne blagdane mogao ostati što duže doma, htio sam odraditi što više sati, jer sam plaćen po satu.
Dok mi lice dira orošeno staklo autobusa, a pored mene promiču svjetla njemačkih gradova na putu doma, sjetio sam se zadnje noći kada sam ostao raditi do tri sata u jutro. Vjetar je bio studen i držao me budnim, kad odjednom pored mene protrča ogroman jelen. Skoro da sam pao sa bicikla od šoka. Ali, kraj straha nije bio tu, kada sam iza leđa čuo bijesno puhanje i trk divljači koja je gonila jelena. Zapedalao sam iz petnih žila i u stan ušao mokar kao da sam vozio po najvećem pljusku. Od straha.
Ha -ha
Sretan vam Božić!
Post je objavljen 27.12.2016. u 17:24 sati.