Prosle subote je opet zahldanjelo u Zabolandu. Igrale su se zadnje utakmice hokeja vani. Nakon sto sam dosao doma mislio sam otici jos na arnhemski plac, ali mi je “digitalni svijet“ omeo paznju, kao toliko puta do sada, te umjesto u 16 sati izjurih poslije pola pet iz kuce. Plac, kao uvijek, radi do pet.
Strmoglavivsi se niz brijeg stigoh u centar. Trazeci mjesto za bicikl kroz glavu mi proleti misao: „Novcanik!“. I odmah druga: „Oh ne!“ . Pritisak rukom na jaknu stigla je potvrda slutnji. Vise nisam mogao stici otici doma i uzeti novcanik. Nista od placa. Kaj ce mi Laura reci. Zeznuo sam stvar, a sam sam si kriv. Samo da sam ranije krenuo. Na rubu ocaja. No tada mi se upalila lampica. Zasto ne probati?
Standovi su se polako spremali. Otisao sam na najveci stand subotom. Onaj u koji se udje, pa na izlazu placa. Uzeo kaj sam trebao u kosaru, te se pobrinuo da stanem u red kod Suus. Suus je vlasnica tog velikog standa, mozda u ranim pedesetima, rumenog lica, duge plave kose u rep i snaznih ruku od rada. Cim sam dosao na red, rekao sam da sam zaboravio novcanik, te mogu li ovdje ostaviti stvari, dok se zaletim doma, pa cu im platiti dok oni jos pospremaju. Suus je rekla, da kaj cu se sada zuriti doma po toj hladnoci, nek zapamtim 5 eura i donosem joj drugi vikend. Ja sam se razveselio na najjace. Ne zbog toga sto sam obavio plac, nego zato sto mi je jedino preostalo da se pouzdam u povjerenje drugih i to je upalilo. Bez greske.
Ove subote sam potrazio Suus na placu. „Oh danas si puno ranije.“ – prepoznala me.
„Izvolite pet eura i cokolada.“
„Ah, pa stvarno nisi trebao.“ – bila je ipak vidno iznenadjena.
„Niste ni vi.“
Post je objavljen 05.12.2016. u 14:49 sati.