Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/sekasmith2

Marketing

Remenom, da više boli

Sad sam dobila jedan filmić o Slavoniji, ono stari namještaj rukom rađen, dunje na ormaru, žene tam delaju jastuke od perja, nošnja original, posteljina i to, i to mi izazove sjećanje:

Moja bivša (naravno da bivša!) prijateljica Branka Mirković vodila mene na slavonsku svadbu. To ni ja nisam mogla zdržati, 3 dana i tri noći, bog moj. Bilo je užasno hladno sećam se, selo nije imalo asfalta a ono kad bi malo popustilo, kad bi sunce malo virnulo, to blato do koljena pa se posle smrzlo, mislim ludnica, ja cura s asfalta, blato smo morali delati sami. To mi je bilo prestrašno. WC je (poljski) bil 30-ak metara od kuće, a od kupaone ni k, bogo moj!

Selo se zvalo nekak sa Orah, je li Orahovica ili slično, to je bilo prije 40 godina, kaj ja znam.

Lepo smo dočekane, fino se jelo, osim kaj sam napravila gadan gaf - nisam znala da se mole prije jela, kak mi je biloi neugodno da ne pričam. Branka i ja smo spavale stisnute na pol bračnog kreveta jer je bilo tak zima da oni nisu ni mislili da bumo se raširile, grijalo se nije, a domaćica i domaćin imam dojam da su spavali na klupi u kuhinji, onoj na lakat. Imali su kćer, pravu malu debelu rumenu snašu koju su te godine slali u Zagreb u srednju školu pa je mama bila užasnuta da bu joj se kći tam pokvarila. Ja još užasnutija reko pa kaj vam je, ono kaj ste odgojili, a vidim jeste, to će tamo nastaviti, pa ide i rodbini, pa eto Branka i ja smo malo starije, pa kaj nam fali, Branka me posle pohvalila, a ja sam samo bila iskrena. Inače svi su lokali na toj svadbi na neviđeno, to se šlatalo i svašta, al smo mi ko cure koje dime, kaj se onda pušila, Opatija valjda, Mildesorte, pitaj boga, bile eto vidi ih, iz grada i puše! To kaj smo bile trezne a ono sve, no dobro.

Cura je imala mlađeg brata jednkog siću od 7 godina, meni je bilo recimo 19, ne volim decu, to su meni sve demoni iz pakla, al i demoni mogu biti šarmantni, ja sam zavolila tog malog ko da je moj najrođeniji pa više. Prvo me gledal s dva metra udaljenosti pa sve bliže, kak je bil sitan, jesam mu nešto pokazivala za zadaću što li, bilo je zimsko ferje, čitala mu neku lektiru, ma nešto, pa je to onda prešlo u igru i ja sam s njim bartala ko s lutkom, škakljala ga, dizala za jednu nogu, on vrištal od smeha, pa sam ga ljubila, bil je ko da imaš neuhranjenog 5-godišnjaka, a do mene valjda se s njim nikad niko nije ni igral. Znam da smo se smijali i Branka i nas dvoje, luda kuća od zabave, vrištaona, baš nekaj neobično, meni i do danas.

Kad se matora zaletila, kad mi ga je otela a kad ga je istukla nekim remenom, nečim, kako je dijete cvililo još me utroba zaboli, ja sam samo govorila, nesmeš vikat u tuđoj kući - nemojte ga molim vas tući pa ja sam se igrala s njim, da kaj on mene gnjavi, reko nije me dijete gnjavilo, baš smo se igrali, nemojte molim vas. I tu je stalo, prebila ga ja sam mislila da će ga slomiti. Poslije smo nas dvoje samo izmijenjivali žalosne poglede, možda me je i optuživao onim tamnim okicama, al toliko mi je silno žao djeteta bilo još mi sad suze krenu. Nek mi bu oprošteno, sa svojom se djecom nisam tak igrala ko s tim malim, drugo je to bilo, ne da se branim, al to je bilo nekaj za pamćenje.

Treba sjebat sve kaj u životu valja, pogotovo ako valja drugom, pa stoput bio tvoj, a smijeh treba zatrti još dok je smješak. Kolko je batina popio, i kasnije vjerojatno, taj mali, to se ovih batina po svoj prilici ni ne sjeća, al je nesreća što se ja njega sjećam, živ bio dečko, već si sad i deda vjerojatno, lepo moje suho sitno drago detešce, život je tako okrutan...

Post je objavljen 27.10.2016. u 10:09 sati.