Čudo jedno kako je moguće bit u istoj obitelji a toliko različit. Pa ko da nas je Bog da jedno drugom iz zabave da vidi kako će baš ovi nespojivi elementi funkcionirat. Ono ko u kemiji kad mišaš neke kontra sastojke da se zajebavaš da vidiš kakva bi ludorija mogla bit. Mislin mene i njih sve ostale. Čudo jedno kako ni teme za razgovora nemamo, osim malo nekad s ćaćon, kad on nije raspoložen za kontempliranje Boga pitaj čega i šutnju. Prije mi je bilo čudno kako oni mogu bit zadovoljni time što npr, čitava mentalna aktivnost in se sastoji od tračanja i analiziranja tuđih života (dobro, realno ne čitava al dobar dio), al sad mi je jasno, oni jednostavno o tome razmišljaju. To su stvari koje su njima zanimljive za razmišljat o njima, a meni su neke druge, koje isto tako njih ne zanimaju, i oni isto tako pomisle sasvim sigurno za me kako je čudno kako se sa mnon ne mere pričat. Na stranu što ja mislin da su to šta njih zanima gluposti. Na stranu. Ja teško da ikad mogu postat takav da me to zanima, iako vidin pomalo da družeć se sa ovin ljudima do kojih mi nije (općenito, ne mislin samo na svoje kući), ipak s vrimenon malo popriman njiove karakteristike (ili karakteristike sebe kakav san s njima), a i telepatija svoje radi, pvezanost s nekim s vrimenon te minja, tako da je bolje da se trgnen i oden negdi među ljude koji mi bolje pašu, ako oću išta pameti da zadržin i išta karaktera da razvijen.
Razmišlja san bija o tome kako je druženje ko ples i sa svakin je komunikacija malo drukčija, pa si i ti malo drukčiji. Utuda bol tolika kad prikineš sa curon, jer ne samo da više nemaš nju, nego nemaš ni sebe kakav si s njon. Ples kakav s njon plešeš nikad nećeš moć plesat s nekin drugin. Al zato je tu optimizam a i realizam da kaže: takav ples ti više ne paše, naćeš partnera za drugi ples koji će ti bit i bolji!
Druga stvar koju san tija priačat je to, kako je mojoj sestri ok da je odustala od životnih ambicija i da živi kućni penzionerski život u relativno mladoj dobi. Njoj je to ok jer će te Bog na nebu i nako nagradit, pa 'neka me vamo na zemlji, imaću kad i gori (gore) bit'. To je čisti primjer kako ljudi zaključe glupost na osnovu gluposti u koje viruju. Otkuda nekome ideja, da tebi kad umreš samo od sebe ko nekakva nagrada more doć raj? Na stranu religije, sad pričan o nečijem poimanju religije, znan ljude koji na to i malo razumnije gledaju... Iako monoteizam sam po sebi ima dozu tog vjerovanja, ipak su to religije koje se grade na konceptu nagrade i kazne. Dakle, otkud nekome ideja da on samo triba odživit ovaj život relativno pošteno i onda umrit i eto ga, nagrada, raj, apsolutna srića? Na osnovu čega, šta, kako? Di je tu ikakva razumna, psihološka, fizička, ikakva logika? Kako tebi neko more dat sriću? Srića se ne more DOBIT, srića se mora BIT. Ne da ja ne virujen u to da postoje sfere i načini postojanja koji su lišeni naše patnje kakvu trpimo ovde. Virujen, samo, jedna vrlo logična ideja, da bi došli dotle prvo moramo sami sa sobon postić to stanje. To je ko lokacija na koju putuješ, moraš saznat di je ta lokacija da bi doša na nju. A to moreš saznat jedino u ovom životu. I to je putovanje na kojem si sam, sam moraš to saznat, to ne mere niko za te. Ako si ti nesređen, pun svakakvih poriva, rastresen, vaki naki, ikakav sem dubinski i istinski sritan i ostvaren, ako si sve osim ovog zadnjeg moreš zaboravit na to da ti dragi Bogo poklanja siguran raj. On ga tebi i more poklonit, al to je ko da bebi poklanjaš auto, kakve bebi koristi od njega? Moraš prvo odrast, dobro se pomučit i naučit vozit. Onda kad umreš se moš nadat da ćeš ugledat auto i sist da se vozaš.
Tu se vidi koliko je moje virovanje konstruktivno orjentirano, jer virujen da se ništa samo od sebe ne dešava i da za pasivnost nema nagrade. Ja, ako bi vaki nesritan i odživija neiživljen život, bi se vjerovatno samo reinkarnira u istu situaciju, ponovo i ponovo, dok baš iz te situacije ne bi naučija izać i bit sritan, ili bit u njoj i bit sritan. To je virovanje logično, konstruktivno, ali i stavlja na tebe golemu odgovornost. Nikad se ništa neće desit samo od sebe. Ako se i desi, desiće se kad se desi prirodna promjena u tebi. Kad bi svi gledali na svit tako, hm... Pa, bilo bi svega. Neki bi poludili, neki se ubili, neki se odali svakakvim drogama il alkoholu jer im ne bi više imalo smisla bit opran vjerom i idejom da će te Bog spasit od samog sebe, a neki bi se trgli i život bi im bija bolji. Još ne znan u koju skupinu ću ja upast, sem jel, jasno da neću počet virovat u Boga i vaćat se za nj. Iako u dubljen djelu sebe možda to i radin. Na neki način, malo drukčiji. Drukčije nazivan svog Boga.
Post je objavljen 21.10.2016. u 16:50 sati.