Jedno, ultimativno nepodnošljivo stanje za ljude je izolacija. Raznorazni ljudi mogu podnit mnogo svakakvog stresa, ali dugotrajnu izolaciju, gotovo niko. Neki ipak, za sebe čak odaberu takav put, ali to je manjina koja je prirodno dovoljno introvertirana i naginje ka asketizmu, pa im izolacija dođe taman ko plodan teren za ono šta istražuju. Pa ipak... Samoća nudi puno toga, čovikovo unutrašnje biće je bogato, jer u sebi nosimo cilu historiju eona iz kojih dolazimo. Svaki put smo sami drugačiji, tako da je svaki novi osvrt na neko naše sjećanje zapravo, samo po sebi nov doživljaj. Tako za neke unutrašnjost može bez većih problema postat predmet fokusa... Ne mislin pritom samo na one koji u njoj traže misticizam. Ipak, dugotrajna izolacija je većini ljudi, velikoj većini, pakao. Danas gotovo pa ne znamo ni za samoću, a kamoli za izolaciju... Sam, u nekoj mjeri, mogu reć da poznajen ova stanja... Ali za mene je izolacija i nešto što bi nekima bija normalan život, jer san jako ekstrovertiran i iman potrebu i za performansom, bilo u obliku stand up-a, recitovanja poezije i slično, dakle, ne samo za običnu komunikaciju nego i za bivanje medijem za veće grupe, da ne kažem mase (in my dreams yes, oh yes). Ipak, moj život od, otprilike 13.03. ove godine je jedna poprilična izolacija. I to jako neugodna. Ljudi imaju potrebu za sadržajem... Život je ples, a u plesu tribamo partnera. Od kad znan za sebe, meni je esencija postojanja zapravo, u komunikaciji. Komunikacija je tajna alkemija svega što postoji. Moguće je da je to zato što mi je sunce u astrologiji u polju komunikacije. Ili bolje rečeno, jer san takav, sunce mi je u polju komunikacije. Robinzon Kruso je napisan po istinitoj priči, naime, radilo se o jednom škotu (il englezu, al msm prije škotu), koji je bija mornar, i zbog svog problematičnog karaktera, tendencije da se tuče i pravi probleme, kolege mornari su ga samog izbacili na pusti otok. Na tom otoku je proveja pet godina dok ga nisu spasili neki španjolci koji su slučajno tuda naišli. Bija je potpuno sam, tabani su mu već bili toliko otvrdli da je moga hodat takav bos po oštrim stijenama. Kasnije je navodno reka da mu je to bija najsritniji period u životu. Pa ipak, nije se vratija ponovo na taj otok, nego je osta u civilizaciji. Za većinu nas bi takva situacija bila povod za sigurno ludilo. To be continued ispod pjesme.
Zanimljivo je kako su ljudi društveni... Također i seks, kao jedna elementaran proces komunikacije. Znakovito je da zapravo, komunikacija dva spola daje život. Golema je stvar, koje možda nismo ni svjesni, odnosno uzimamo je mahinalno, olako, da smo mi ljudi sposobni proizvest život, i to potpuno prirodnim putem. I taj život nastaje ko posljedica spajanja, dakle, komunikacije. Sad se siti jedne usputne stvari, sićan se, ko dite, kad bi me nečeg bilo stra, uvik je bija prisutan elemenat samoće. Strah je uvik jači kad si sam, bilo kakvo društvo odma olakšava situaciju. Nije džaba da u svim hororima sranje krene kad se razdvoje... Provođeni su i eksperimenti na ljudima, i dokazano je da ljudi koji su prošli sličnu vrstu traume se lakše zbližavaju s drugima koji su prošli isto nego onima koji nisu. A često smo svjedoci i ljudi koji raznorazne teške situacije prožive zbog prijatelja, ili pak - jer nađu momka il curu. Ima nešto u tim odnosima što je esencijalno za ljude, šta god da to bilo filozofski gledano. Sićan se sad... Sićan se, kako san prije, prije još, razmišlja o tome kako smo mi, ljudi, pojedinačno zapravo, jedan čitav zaseban svemir. I to ne mislin metaforički nego doslovno. Mi smo svak ponaosob, svemir u svemiru. I svako drugo živo biće. I ja san nas zamislija kao kugle svakakvih boja, i tako se kotrljamo, i dotičemo na tačkama di nam se boje podudaraju, i usput upijamo kroz svoju opnu boje iz drugih kugla i uživamo u prenošenju naših boja na drugu kuglu. Ali potribno je dovoljno točaka di su nam boje slične da bi se poklapali za komunikaciju. I tako smo spojeni u beskonačan niz kugli, svi međusobno u kontaktu, direktno il indirektno, sa svakon osobon na planetu. Na neki način, naša iskustva postaju živa tek kad ih podjelimo. Živa na jedan način na koji nisu živa dok su samo u nama. Zbog čega god da to bilo tako.
U ovoj zadnjoj pjesmi se tek posebno osjeća potreba za nekim... Nekim, apsolutnim, nebeskim majčinstvom.
Post je objavljen 16.10.2016. u 15:46 sati.